Oproštaj može da promeni život. Prihvatanje izvinjenja od nekog ko te žestoko povredio, opraštanje nekome ko to uopšte nije ni tražio i ko ne vidi zašto bi trebalo da traži oproštaj, to isceljuje srce na način koji ne možeš da zamisliš. Ali to uopšte nije lako. Opraštanje je bolan proces u kome se dugo boriš sa sobom, pokušavajući da nešto razumeš i prihvatiš, ili da ga samo prihvatiš, ako već ne možeš da razumeš, što je još teže i bolnije.
Moć opraštanja služi oslobađanju srca od gorčine i optužbi, vraća ti potpunu odgovornost za tvoja osećanja i kvalitet tvog života, vraća ti zahvalnost i svest da ono najbolje što daješ od sebe drugima, zapravo radiš zbog sebe, zbog svoje unutrašnje slobode i duševnog mira, jer oni su neprocenjivi.
Zato oprostiti ne znači automatski dozvoliti nekome da nas opet povredi. Ne znači vratiti se na staro, jer to nas je dovelo tu gde smo, a besmisleno je vrteti se u krug. To ne znači držati vrata svog srca širom otvorena i dozvoljavati svakome da ulazi i izlazi kako hoće, bez kucanja i bez poštovanja sa kojim se ulazi u jedan hram. Drugim rečima, oproštaj ne znači da nekoga treba da pustiš da se vrati u tvoj život i da se tamo ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Možeš nekome potpuno da oprostiš, a da mu istovremeno oduzmeš sva prava na zagorčavanje tvog života i svaku šansu da to ponovo čini.
