Ima dana kada svi mi dobijemo potrebu da onako laički zavirimo pod sopstveni mentalni tepih. Ponekad to radimo iz čiste radoznalosti. Jednostavno odlučimo da malo bolje upoznamo sebe. Ali kako stručnjaci ističu, ipak je najčešće reč o privremeno poljuljanom samopouzdanju. O onoj fazi u kojoj samostalno tragamo za dubokoumnim i zvučnim potvrdama da smo i dalje specijalni, dok istovremeno želimo dokaz da još neko prolazi kroz slične nedoumice i teškoće.
Čitamo, podvlačimo, istražujemo. Onda zastanemo, prisetimo se i temeljno razmislimo. Eureka! Odjednom, sve ima smisla i sve je tako povezano. Na osnovu informacija koje smo sakupili, uspeli smo da se dobro ušuškamo u određenu kategoriju. Čini nam se i da konačno znamo zbog čega smo takvi kakvi smo. Dakle, pola posla je obavljeno, i sada nam jedino preostaje da neumorno upijamo gomilu mudrosti vešto upakovanih u, recimo, trenutno najprodavaniju knjigu samopomoći. Instant rešenje je tu, gotovo na dohvat ruke. Samo još nekoliko poglavlja, i život će nam se promeniti iz korena.
A da li je baš tako? I da li zaista verujemo da se funkcionisanje svesti i podsvesti može transformisati za svega nekoliko dana? U najboljem slučaju, primenićemo dva ili tri saveta, autora ćemo sigurno citirati jedno vreme, a onda ćemo potpuno zaboraviti na sve što smo pročitali. I to je u redu.
Međutim, nismo svi imuni na literaturu koja obećava čudesne rezultate. Mnogi postanu pravi zavisnici. I šta se onda događa? Složićete se, kvalitet življenja uglavnom počinje da opada. A kako i ne bi, kada je navika da neprekidno čeprkamo po ćoškovima u kojima smo slučajno zaturili potencijalne pokazatelje slabosti uvek prisutna. Zvuči bezazleno? Nije nimalo.
Neretko se dogodi da osoba sklona preteranoj samoanalizi vremenom počne da izvodi svoje izvitoperene zaključke. Sama sebi kao od šale postavlja dijagnoze, prisvaja svaki iole interesantan simptom. Sada već dobro potkovana kvazistručnom terminologijom, gubi interes za sve što je jednostavno i rešivo. Postaje hronično gladna novih problema. Stvarnih ili imaginarnih, sasvim je svejedno. Eventualno dugogodišnje posrtanje na identičnim preprekama tumači na svoju ruku, iako bi bilo najbolje da ponovljene greške samo osvesti. Ili da se, ako to nije dovoljno, obrati za pomoć nekome ko zaista može da je uputi ka izlazu iz začaranog kruga. Samo, da li je promena na bolje i dalje prioritet? Ili se prvobitno zacrtana misija pretvorila u zadatak da se što preciznije definišu opravdanja?
U vezi sa tim, obavezno se pronađu dežurni krivci za svaki neuspeh. A umesto da im se oprosti i na taj način preuzme odgovornost za buduće postupke, takozvani opsesivni samoanalitičar nastavlja da optužuje. Izgovor postoji za svaku situaciju, za svaku karakternu crtu.
“Krivi su roditelji.” Možda i jesu. Njih je, ionako, najlakše kriviti. Ali možda se ponovo radi o pogrešnoj proceni i lošoj interpretaciji ključne faze odrastanja. U svakom slučaju, postoji rešenje.
“Krivi su crtani filmovi. Posebno oni Diznijevi.” E pa, nisu. Uostalom, nije li suludo da zrela osoba svaljuje krivicu na tamo neku Lepoticu koja je uspela da preobrati Zver u savršenog muškarca. Ili na Malu sirenu, odlučnu u nameri da promeni svoju suštinu ne bi li zavela princa kojeg, u suštini, ni ne poznaje? Savršene bajke ne postoje, i nije uopšte teško prihvatiti ovu činjenicu. Naravno, ukoliko vam to odgovara.
Kako god, lista optuženih može biti poprilično dugačka i zato je najvažnije da na vreme “povučete ručnu”. Jeste fraza, ali život je kratak i treba ga više živeti, a manje analizirati. Dobro je baviti se sobom i ponekad je pametno ukočiti i osvrnuti se. Ali vodite računa da pre nego što počnete da se rasklapate, bar okvirno znate kakvu sliku želite da vidite kada sve delove slagalice ponovo sklopite.
Vanja Rajić – Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.
