Budim se ujutru i prvo što mi padne na pamet je šta obući za dobar početak dana, s obzirom na to da se u dobroj odevnoj kombinaciji momentalno osećam bolje. Popodne je i vreme je da se obuče nešto drugo, pošto je prva kombinacija već pomalo dosadila. Veče je. Provedeno kod kuće ili negde u gradu, bez obzira na mesto, već počinjem da razmišljam šta bih mogla da obučem sutra. I tako svaki dan.
Zastajanje ispred svakog izloga, svakodnevno prelistavanje svih mogućih modnih časopisa i blogova, sve to me u poslednje vreme često tera da se zapitam da li je moguće ovoliko voleti nešto što shvatamo kao prvobitan utisak o nama i nešto sto se pojavljuje u svim segmentima života, i najpre je vezano za odevanje. Jedna od najpoznatijih današnjih teoretičarki mode, Ingrid Lošček (Ingrid Loschek), definiše modu na sledeći način: “Moda je za čoveka sredstvo identifikacije i socijalizacije, simbolička komunikacija sa ostatkom sveta, obaveza prestiža, predmet užitka i primenjena umetnost.”
Potrebno je navesti razliku između mode i stila. Svaki novi stil obično postane moderan, a kad “prođe moda” tog stila, on nestane. Danas ne primećujem da devojke imaju svoj stil, zapravo većina ih nema. Ili znaš da se obučeš ili ne znaš. Sve je više uniformisanih devojaka, i to loše uniformisanih. Neke se ponašaju kao da nikada nisu čule za modu, dok se neke koriste rečenicom: “Zašto bih se sređivala, ko da će me neko videti?” Takav tip rečenice nikada neću moći da razumem, kao ni takve devojke.
Prvo: Ti se sređujes prvenstveno zbog drugih ljudi?
Drugo: Bože, pa žensko si, to treba da ti predstavlja zadovoljstvo!
Inače, kako to nekoj devojci uopšte može da bude dosadno? Pa nema ništa lepše od dobrog šopinga. Koliko samo može da oraspoloži pogled na novu krpicu u ormanu. Moram da se podsetim tog osećaja pod hitno, jer mi kreće voda na usta dok pišem ovaj tekst. Tako da se može reći da ne volim devojke koje ne vode računa o sebi. Takvo ignorisanje mode je za mene na neki način vid nehigijene. Odelo čini coveka, ne u potpunosti, ali ipak čini i definitivno govori mnogo o toj osobi.
Zamalo da zaboravim na dve najgore stvari koje mi se mogu desiti na svakodnevnoj osnovi:
1.) Otvorim orman i gledam. Ovo mi se ne dopada, ono je na pranju, ova haljina je odlična ali sam je nosila prošli put, za ovo je previše hladno, a u ovome će mi biti vruće. Napad panike, bacanje stvari po sobi i razmišljanje da ipak ostanete kod kuće.
2.) Pričam sa devojkom koja uporno bulji u moj rajf sa perjem i posle nekog vremena me pita: “Gde si ga uzela?” Nakon mog odgovora sledi očekivano pitanje: “Koliko si ga platila?”, a potom i najiritantnija rečenica: “Pa ti nisi normalna, imaš da kupiš isti takav za 200 dinara.” Od toga mi se stvarno diže kosa na glavi. Ne kažem da je sve u firmiranim stvarima, niti se držim onoga da je sve što je skuplje istovremeno i bolje, ali opet smatram da je takva rečenica potpuno nepotrebna.
Ipak, volim modu i žrtvovala bih poslednji dinar zbog nje. I pored toga što neki ljudi misle da nisam normalna i da sam opterećena njom, uvek će mi biti opsesija i inspiracija. Šta vi mislite, da li ovo prelazi granicu normale ili je u pitanju samo prevelika ljubav?
Đina Lukić je učenica srednje turističke škole koja modu shvata previše ozbiljno i na nju gleda kao na način života. Obožava šoping i izlaske, a čovek koji je inspiriše je Karl Lagerfeld. Fashion fades, style is eternal.
