Nije da vam se divim, nije ni da vam zavidim, samo zaključujem da ste još mladi, a da ja nisam. Možda je ovo moje doba nekakva perimenomatorost, nisam ni ja još baba. A možda to misle i oni deset i dvadeset godina stariji od mene, koji su puni života i vitalnosti i skakuću kao brdske kozice od postignuća do postignuća, dok sam ja u agoniji teskobe i panike kad samo pomislim na skakanje. Poslednji put kad sam skočila, malo sam se upiškila. Moja novogodišnja odluka su Kegelove vežbe. Mogu da se rade ležeći, tako da ću imati izgovor da mnogo ležim, čim se dokopam ležećih okolnosti.
View this post on Instagram
Stvarno, ne sećam se kada sam poslednji put donela neku odluku. Samo sam koristila prilike. Da nešto uradim, ili da odbijem da uradim. Desile su se neke dobre stvari koje sam radosno prihvatila, daleko bilo da sam nešto smislila i odlučila – e, sad, hoću to. Desile su se neke tuge, kojima se nisam opirala ni za trenutak. Ako sam nešto radila dobro, to je što sam osećala sva svoja osećanja, sedela sam (i ležala) sa svim što se kovitlalo u meni, hujalo kroz mene, zanosilo me, obaralo, kotrljalo i podizalo. Bila sam dobra prašina na vetru, možda u to ime okačim čarapu (neku baš veliku), a možda je i napunim nekim grešnim zadovoljstvima, krišom od sebe.
Biću svoj Deda Mraz, pokušavam da vam kažem. Nemojte kinjiti sebe jurcanjem za postignućima, nagradite se nežno, samo zato što ste živi. Možda ste i svesni da se sada jedino to računa.
Naslovna fotografija: instagram.com/
Aleksina Đorđević
