Država može da bude neodgovorna, preterano odgovorna ili jednostavno licemerna. Tek, jedna od najmoćnijih industrija sveta, porno industrija u Americi, našla se na udaru ili pred nežnom brigom države. U Los Anđelesu, koji je centar američke pornografije, budući da se u dolini San Fernando snimi oko 90% filmova za odrasle u Americi, akteri XXX žanra moraće na snimanjima da nose kondome. Tako je odlučilo gradsko veće na čelu sa gradonačelnikom, Antonijom Viljaraigosom (Antonio Villaraigosa). U “telu” specijalno formiranom za ovu priliku sedeli su odabrani stručnjaci – zdravstveni, pravni, policijski. Objašnjenje, kao što se i očekuje, uvaljano je u šećer, kao i uvek kada je reč o pozerskoj, lažnoj korektnosti. U maniru – “sve je to za vaše dobro” i bez obzira na stroga testiranja koja kompanije redovno sprovode sa velikanima neumetničkog žanra sa kojima sklapaju ugovore. Očekivano, čelnici porno industrije su ljuti i prete izmeštanjem svojih studija. Nema sumnje da će se oni, kako mi to ovde volimo da kažemo – već nekako snaći, ali u njihovom buntovnom obrazloženju ima jedna sasvim tačna stvar.
Ljubitelji filmske pornografije jednostavno ne vole porno seks sa kondomima. I to je zaista tačno, potvrdila su brojna istraživanja. Redovno konzumirajući iluziju seksa bez greške, poklonici pornića ne vole da im se bilo šta nađe na putu, pa ni taj komadić gume. Tu gde je sve dozvoljeno i gde se sve može, u carstvu seksualnih rekorda, maratona i perverzije, bilo kakvo prekrivanje smeta. Zbog toga su tzv. erotski filmovi u kojima se “ne vidi baš sve”, a posebno ono “glavno”, manje popularni u odnosu na glasoviti hardcore. Ukoliko se samo bar na trenutak zamislimo – sve se kockice slažu. Porno industrija prodaje jednu predstavu o beskprekornom uživanju u mnogo varijanti, a konzumenti biraju prema svom ukusu. Država nema šta da traži u popodnevnoj masturbaciji sredovečnih muškaraca ili napaljenih tinejdžera.
Gde je ta zaštita kada je o farmaceutskoj ili modnoj industriji reč? Zašto se njima nekorektnost oprašta? Mislim na klinca koji nakljukan iluzijom o savršenom telu i svojoj apsolutnoj bezvrednosti ukoliko ne može da se podiči istim, čeka prodavca steroida u polumraku iza teretane, a potom prima čarobnu injekciju u podrumu iste. Gde je granica za razne preparate, dodatke ishrani i čarobne napitke, plave pilulice i druga sranja koja za čas dobijaju nalepnicu o testiranju u nekoj nadležnoj medicinskoj ustanovi?
Bez upozorenja, bez detaljnog obaveštenja o nusefektima. Kako izgleda kondom za prodavce anoreksije, must have diktata, pločica na stomaku i zaveta o prokletstvu celulita? Sve to čitam kao licemerje i rigidnost političke korektnosti koja uvek ostaje na površini. Nije bitan stvaran odnos prema stvarima, pojavama i ljudima, bitno je kako ćemo javno to nazivati. Tu sve počinje i tu se sve završava. Briga države ostaje na tome da u porno filmu deda koji kreše tinejdžerku mora da se zaštiti kondomom. Sa ukusom maline. Da klinki bude slađe. Ili da dominantno raspoloženi bajker bude propisno zaštićen dok šamara mazohistički podatnu plavušu? Nemam ništa protiv ovih scenarija. Da nemaju svoju publiku, ne bi se ni snimali.
U svetu surovog biznisa pravila su savršeno jasna. Isplati se ili se ne isplati. Trećeg nema. I ko god da se odluči da učestvuje, govorim o legalnim, svetski poznatim kompanijama kojima je ovaj propis i namenjen, čini to svojom voljom potpisujući ugovor. Kao kada dižete kredit. U startu znate koliko ćete biti jebani. Ne morate da potpisujete menicu ako vam se banka čini kao nezajažljiv partner. Isto važi i za zdravlje. Sami postavljate granice rizika. Na ovaj način država, uprkos svemu, glumi upornog, zabrinutog roditelja koji želi da njegovo punoletno dete orgija, ali zdravo. Liči na onu pošalicu o ‘ladnom betonu. Stvar je još bljutavija ako se posmatra sa aspekta edukativne strane porno filmova. Ukoliko insistira na urednoj zaštiti brinući o tome na šta će se konzumenti, posebno oni mlađi, ugledati, država priznaje svoj kolaps pred pornografijom. Poraz njenih nastavnih sredstava, edukativnih kurseva i radionica. U tom slučaju trebalo bi toj istoj industriji da doprinese nekom, makar i simboličnom donacijom. Ako se već ugledate, ugledajte se zdravo. Ako već na tom primeru učite, vežbate i obaveštavate se o seksu, ne zaboravite i ovo. U tom smislu očekivano je da stručnjaci neke vlade zađu i u literaturu ili slikarstvo i zatraže od pisaca i slikara – kondome. Na toj i toj stranici, u tom i tom ćošku.
Politička korektnost je još jednom svojim zastupnicima pomogla da operu ruke i umanje svoju odgovornost za problematična društvena pitanja i ružne trendove. Našao se neko da plati ceh. Kada bi još samo mogao nekako da se izmeri pozitivan efekat ovog propisa gde god on važio. Pornografija je svedostupna i medijski nikad zastupljenija. Sada se našao neko da De Sadu (Marquis de Sad) stavi roze šnalicu. Da ne zaboravim: Mi smo na sigurnom. Kod nas je zvanična porno industrija toliko bedna da izaziva mučninu. Ni rudari se ne lože na to smeće. Za to vreme, nezvanična, podla pornografija u rukavicama orgija televizijskim studijima. Ali, to je možda samo jedan, strožiji pogled na određenu estetiku koja šalje jasnu poruku, ali se “ne vidi baš sve”. Dok okovi lažnog morala olabave, pornografija će dobiti status umetnosti. Sa zaštitom, naravno.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
