Mnogi ljudi se plaše samoće, zapravo, praznine koju osećaju kad nisu blisko povezani sa nekim, a neki se prosto užasavaju tog osećanja crne rupe u grudima. Iz ovog straha nastaju toksični odnosi sa najbližima, koje nismo u stanju da prekinemo, niti da promenimo i poboljšamo. Sve je bolje, nego da budemo sami. I mnogi uopšte ne žele da ispituju taj svoj strah, taj zjapeći užas u sebi, nastojeći svim silama da ga ignorišu, zaobiđu, potisnu. Mnogi ljudi troše ogromnu životnu energiju držeći u blokadi osećanje praznine i straha od samoće, energiju koju bi mogli konstruktivno da upotrebe kad bi njome raspolagali.
Mogućnost istraživanja tog osećanja, traženja uzroka, suočavanja, za mnoge je jednako strašna, kao i mogućnost da prekinu odnose u kojima su zarobljeni i ostanu sami, bez ikakvih odnosa. Crna rupa u grudima je naš unutrašnji kavez, zarobljeništvo na koje pristajemo, jer je dosezanje slobode suviše strašno, rizično i opasno. Ali jedini način je prestati sa bežanjem i suočiti se sa užasom, videti ga, doživeti, dozvoliti mu da nas preplavi – jer tek tada možemo da ga otpustimo i da se oslobodimo.
Oni koji beže od svoje unutrašnje praznine, ne vole nikako da budu sami sa sobom, ne nalaze u samoći mir i opuštanje, već su im potrebne stalne distrakcije i interakcije. Obuzeti poslom, zauzeti (problematičnim) odnosima sa bliskim ljudima, oni ne moraju da se bave sobom. Mogu da budu nervozni, tužni, ljuti, frustrirani, anksiozni – zaokupljeni problemima koji dolaze spolja i emocijama koje mogu da pripišu tim problemima i mogu da izbegnu trenutke samoće i tišine, kad crna rupa u njima odjekuje prazninom, signalima očaja i beznađa koji zahtevaju da budu primljeni, dešifrovani, shvaćeni. Jer praznina traži svoje ispunjenje, a baviti se time nadmašuje naše snage, našu svest i spremnost da sebi pomognemo.
Mnogi ljudi žive nejasno i mutno svesni da im nešto vitalno nedostaje, da im fali osećaj celovitosti, svrhovitosti, smisla života i ostaju u toj magli, ne želeći da se suočavaju sa porukama podsvesti.
Oni razmišljaju o tome da prekinu odnose koji ih sputavaju i ponižavaju, da raskinu vezu, napuste supružnika, odsele se od svojih roditelja, ali njihova procena je da je to za njih nemoguće. Ne samo iz praktičnih razloga, što nemaju gde da odu ili što su finansijski zavisni, već zato što im je nezamislivo da ostanu sami, prepušteni sebi, van zajednice – kao kad bi sami sebi doneli najtežu presudu, a u nekim primitivnim zajednicama, ta presuda je izgnanstvo. Prognani član zajednice nema nikakav izbor, nikakvu nadu i mogućnost, on odlazi da umre, jer ga je njegovo pleme odbacilo.
