Ovo osećanje dolazi sa dubokog mesta u nama i uvek ima veze sa tim kako smo se osećali i šta smo doživljavali u detinjstvu, kad ništa nismo razumeli, a sve smo osećali bez ikakvih filtera i u nama su ostali zapisi čiju istinitost ne preispitujemo, jer ih držimo ispod nivoa svesti, odakle oni utiču na sve naše odnose, na čitav naš život.
Strategije borbe protiv privlačne snage crne rupe u grudima, protiv mogućnosti da se u nju sunovratimo i stvarno vidimo (i opet doživimo) ono što je toliko strašno i što smo celog života potiskivali, prepoznatljive su i praktične. Mnogi ljudi nastoje da se organizuju tako da stalno budu zauzeti, tovare sebi suviše posla, a ako nemaju mogućnost da rade dok se ne iscrpu i dok ne dođe vreme za san i zaborav, oni se trude da imaju vrtogalv društveni život, isplaniran nedeljama unapred. I nikad ne pomisle da zapravo samo pokušavaju da izbegnu sami sebe, verujući da su mnogo vredni i ambiciozni, ili da su dobro organizovani i vole sve da isplaniraju (najviše što će priznati o sebi je da su kontrol-frikovi) i da prosto nemaju vremena za sebe. Razni oblici zavisnosti su takođe načini da se emocije zatrpaju, otupe, isključe, odseku, kako ne bismo morali da se suočavamo sa stanjem praznine i besom i tugom, koji uvek čekaju u zasedi, jedno povrh drugog, da im se otvorimo i da ih priznamo.
Crnom rupom „zarazimo“ se u detinjstvu. Pokupimo emocije svojih roditelja, upijemo ih kao sunđeri, jer to je osobina dečije prirode, bez koje ne bi bilo ni rasta ni razvoja. Ali dete nema selekciju, ne može da izabere da pokupi dobre, a odbaci toksične stvari, nego uzima sve, onako kako mu se servira. Neke otrove posisamo s majčinim mlekom, takoreći. Odrastemo sa sadržajima koji su nam implantirani, koji uopšte nisu deo našeg bića i koji nas ometaju da dostignemo integritet i ispunjenost. Do dvanaeste godine, deca su sunđeri, a kad počne da se javlja svest o sebi sa „nezgodnim“ godinama puberteta, počinje i borba sa implantiranim osećanjima i nametnutim stavovima, borba za pronalaženje sebe. Ona je utoliko žešća, rizičnija i destruktivnija, ukoliko ima više emotivnog taloga koji zahteva da se očisti. Ukoliko suzbijemo pubertetski bunt, ili postanemo sasvim destruktivni i izgubimo se u pobuni, udaljićemo se od sebe i nastavićemo pravcem bekstva i potiskivanja. Bežeći celog života od osećanja, racionalizujući i kontrolišući svoj bes, ne dopuštajući sebi da osetimo tugu i bol, nanosimo trajne povrede svojoj ličnosti i svom organizmu, jer naša duša živi u telu i u tesnoj je vezi sa njim. I tako u nekim godinama sasvim „normalne“ ljude odjednom stignu neke manije, depresije, panike, nesanice, srčana i druga oboljenja, sa opakim posledicama.
