Ljubav je kompleksna, ljubav je proces kroz koji povezujući se sa osobama koje volimo učimo o sebi, upoznajemo sebe na načine koje ne bismo dosegli bez te povezanosti. Ljubav ima svoje faze i kad je ispunjena osećanjima ide lako, a kad romantika i strast posustanu, onda nam je malo teže da je prepoznamo. Kad smo dugo sami i gladni ljubavi, prihvatamo sve što nam zaliči na hranu. Kad smo vrlo gladni u vezi i ne dobijamo onoliko koliko nam je potrebno, dešava se da propustimo da primetimo ljubav koju dobijamo. Šta god činili iz ljubavi, zbog ljubavi, za ljubav i protiv ljubavi – kad nas ljubav angažuje, kad nas obuzme ili samo dotakne i okrzne, nešto nam se dešava. Posle više nismo isti i najviše po tome znamo da je ljubav ono što nam se desilo.
Ali mnogo toga nije ljubav, onako kompleksna i kompletna kao što ljubav jeste, nego prepoznajemo i prihvatamo samo fragmente ljubavi. Možda je do naših kapaciteta, možda do straha od samoće, ili do želje da nas neko ljubi i dodiruje. Možda se nadamo da će se ljubav razviti iz svojih rascepkanih delova. Možda i hoće. Ili neće.
Osećanje sigurnosti i udobnosti
Treba da postoji u vezi, da bude sastavni deo ljubavi, ali ako ovo osećanje dominira, onda je to više potreba da se pored nekog odmoriš, da se ne cimaš i ne brineš i ne ludiš od svih mogućih snažnih osećanja, koja su te potresala ranije. Kad si sa nekim zato što si zahvalna što ti pruža mir i sigurnost, zapitaj se da li je to samo protivotrov koji ti je neophodan posle groznog perioda. U redu je da sebi to dozvoliš, da neko svojim prisustvom, osećanjima, ponašanjem deluje na tebe umirujuće i isceljujuće, ali da li ti imaš stvarno šta da pružiš toj osobi? I šta uskraćuješ sebi, ako uporno ostaješ u vezi koja te ne angažuje onako duboko kao što treba.
