“Vidim invaliditet kao ogledalo društva” kaže fotograf Oliver Fermariello, Italijan francuskog porekla, u tekstu koji prati serijal fotografija čija je tema seksualnost osoba sa invaliditetom. U sledećoj rečenici objašnjava da se 99 procenata ljudi ne uklapa u standarde izmanipulisane lepote.
Otvarajući diskusiju o lepoti, suočava nas sa onim od čega se osećamo neprijatno, potpuno svestan da nas je suočio sa tabuom – onim što nije pristojno pitati i znati, a sigurno smo o tome razmišljali.
Ako nismo navikli na društvo osoba sa invaliditetom, osećamo se neprijatno. Stidimo se, jer kao da svojim prisustvom još više ističemo ograničenja osobe sa invaliditetom, nespretni smo, jer ne znamo kako da asistiramo, kako da razgovaramo i kako da pomognemo.
Nikad u životu nekoga u kolicima ne bismo pitali kako se snalazi u kupatilu, a još manje kakav mu je seksualni život. A nema šanse da o tome nikad nismo razmišljali, sa dozom religiozne zahvalnosti što mi nismo u takvom položaju.
Ali, ako smo se bar malo družili sa osobama sa invaliditetom, shvatili smo neke osnovne stvari – da imaju iste potrebe, želje i snove kao mi i veće prepreke koje treba da savladaju da bi ih ostvarili. Naučili smo da sa gluvim osobama razgovaramo polako, jer nam čitaju sa usana i da ne gestikuliramo, jer one koriste gestovni govor i naše mahanje rukama im skreće pažnju, a ništa im ne govori.
Slepu osobu ili osobu u kolicima možemo da pitamo da li joj potrebna asistencija i kako to da izvedemo.
Ono o čemu ne možemo da ih pitamo, Oliver nam je pokazao svojim fotografijama.
Sad se ja pitam, kako je pronašao modele, kako im je prišao i objasnio šta želi da prikaže i postigne? I kako bih se ja snašla na njegovom mestu?
Rekla bih da je on to izveo prosto, neposredno, srdačno i ljudski. Jer takve su mu i fotografije. Tako izgledaju ljudi na njima. Ne šokantno, ne optužujuće, ne neobično. Izgledaju onako kako izgledaju, a na nama je da prevaziđemo predrasude, kao i puku radoznalost, i da vidimo čistu lepotu.
Jer seksualnost je lepa. Božiji dar, svim ljudima. Onima različitim od nas, kao i nama. Ali i ljudskost je dar. I neposrednost i toplina.
Sve što je potrebno da bi se divili Oliverovim fotografijama i da bi doživeli osobe sa invaliditetom prvenstveno kao osobe, sažeto je u pojmu ljudskosti.
Rekla bih da je Oliver pronašao savršen medij kroz koji dejstvuje njegova ljudskost, njegov doživljaj lepote različitosti. Identitet je njegova glavna tema, izražena kroz portret, a posmatrajući ljude kroz objektiv, mnogo saznaje o sebi, srećući se u svom radu sa potrebom „podešavanja parametara u dimenzijama gde imaginacija mora istovremeno da izađe na kraj sa fikcijom i dramskom tenzijom“.
