Kad imaš posla sa obrascem, to prepoznaješ kroz način na koji reaguješ, kada nešto pritisne tvoj okidač. Pritiskanje okidača je takođe nešto što možeš da prepoznaš i da pomisliš “evo ga opet” i da onda staneš, umesto da reaguješ. Jer, drugačija reakcija će zbuniti obrazac, biće razotkriven, primljen u svest i tako ćeš ga lakše prevazići. Dokle god si na “autopilotu” i samo se “trigeruješ”, nećeš se pomaći s mesta.
Svaki put kad osetiš kako se okidač uključio, imaš priliku da ga isključiš – kad čuješ ono “klik” koje znači da se poznata zamka sklopila, ti ne moraš da budeš u toj zamci, kao toliko puta do sada. Okidači su prilike – svaki put imaš šansu da uradiš nešto drugačije, da napraviš otklon i distancu, da razotkriješ svoju destrukciju i samosabotažu. Govorimo o obrascima i okidačima kao o nečemu izvan nas, zato što oni nisu deo naše autentične ličnosti. To su programi, zadata scenarija koja odigravamo, a naša moć je u tome da ih osvestimo i prekinemo da se ponašamo onako kako nas nagoni “nešto u nama”.
To jeste nešto u tebi, ali to nisi ti. Pritiskanje okidača je prilika da to sagledaš. Jednom ćeš uspeti, sledeći put nećeš, treći put ćeš posmatrati sebe kako se ponašaš kao isprogramirana i kako ponavljaš destruktivna osećanja, misli i ponašanja, videćeš sebe u zamci. Pa će ti onaj tamo put opet uspeti da ne reaguješ, da se ne povinuješ obrascu. A zatim će ti sve češće uspevati, a kad te okidač ipak aktivira i ti upadneš u bes, samosažaljenje, osećanje bespomoćnosti, strah, sve kraće ćeš boraviti u tom stanju i moći ćeš da se umiriš uz pomoć jasnog saznanja o tome šta ti se dešava. Nešto hoće da budeš ljuta, uvređena, uplašena, a to nije pravi odgovor na situaciju, to je samo hrana koja obrazac održava u životu. Ta zamka je u tebi, ona lovi osećanja kojima se obrazac potvrđuje, hrani i osnažuje. Kad počneš da mu uskraćuješ ulov i da ga izgladnjuješ, moći ćeš da ga se oslobodiš.
