Hladno je, jednako hladno kao i one zime kad nam se sneg neprimetno provlačio kroz prste. Ista ulica, prvi sumrak odmažu svetiljke, kao i onda. Ista se i noć, sumnjam, već u moju sobu uvlači. Otežavam korake, namerno se kući ne vraćam, jer i tu je jednaka tišina kao i onda, tišina kojoj ni luda ne smem pred oči. Valjda je četiri zida sobe gušćom čine. Onda me nije gonila, već me je prizivala da ti se nezaklonjenog tela predam. Danas joj ne smem.
Sve je jednako prošloj zimi, izuzev mene koja više ne teče kroz trenutke živeći ih. Tu sam kao posmatrač, tu sam da upoređujem, osećam prošlo i sama volim.
Vidim te, ispunjavaš prostor gde te nema…
Utroba je ležište bola, iz nje se omakne prva tuga što kičmu zemlji naklanja.
Ista je ulica. Ja i ne znam šta se nad ovim osećanjima treba osećati.
Zauvek kratko traje
Znam da ovde moram da se vraćam, znam još za toliko mesta gde mi tvoji odsutni koraci razdiru bolesne grudi. I čudno je kako ponajviše zaboli ono što se više ne da videti ni čuti.
Čujem te jutrom kako se budiš, iz prošlosti mi pospan dolaziš pred oči. Isto sivilo, umanjeno za tebe, na stolu namirnice bez reda, suza se pustila kao s lanca, jecam i pričam tebi koga nema kako sama dalje neću moći.
Dođi da odživimo prošlost u sadašnjosti. Slagao bi kad bi rekao da te ova ulica ne bi bolela, da te ne boli ova zima jednaka prošloj. Slagao bi da ti ništa nije. Jer se i meni jakoj uvećava tuga nad svim ovim što ponavljam bez tebe.
Dođi jer ja više ne znam da izbegavam stare navike uz tebe stečene, jer ja više ne umem da živim sama trenutke koje smo živeli skupa. Mnogo je mesta koja crpu, a na koja ipak moram, mnogo je i ljudi koje smo zajedno obilazili i kojima se vraćam sama sa dobro utajenim suzama u očima.
Ti dobro znaš da zbog tebe više ne verujem nikome, a da još uvek mogu verovati tebi. Ti dobro znaš da se moja ljubav umoriti neće, ti najbolje znaš da mi ni nebo nije, ako tražiš, daleko. Ti bolje od svih znaš da od jedne ljubavi ne sme da ostane samo poklonjena knjiga kud su muke i istine zapletene. Na hiljade reči, nijedna razmenjena. Zar na tišini, sve ono što, uz pomoć sećanja, još uvek jesmo da ostane.
Zar ne pamtiš kako je za nas jedino smrt imala smisla, utisnuta u obliku reči na rečno zelenoj korici knjige, kako je jedino ona mogla da označi naš kraj. Snagu smrti niko ne može da nadjača, zar je mogu onda nadjačati tvoje noge koje su u svet pošle.
Derviš sam, derviš. Silom asket u ljubavi.
Izvori fotografija: reviewcigarettes.blogspot.fr, weheartit.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
