Nekad
Pokušali su nekoliko puta. I pre tri meseca. I pre tri godine. Nekada su bili prevelika deca, sada imaju preveliki ego. Da li su se ikada voleli? Ne znam, moguće da jesu, nekad. Te dve reči su se prožimale između njihovih tela, duša i pogleda kao skrivene emocije između redova romana. Ili je to bio samo hir, prolazna zaljubljenost? Možda je sve to bilo samo ispunjavanje novog dana na kalendaru, ili nisu znali za bolje. Ona se plašila upuštanja u nešto ozbiljno, ali ipak, čim bi bio tu čvrsto ga je grlila… I nikad nije volela da priča o tome. Čuvala je njihove jedinstvene uspomene kao nešto što pripada samo njoj. I samo njemu, ako nije zaboravljao…
I sad
U diskoteci je neverovatna buka. Dim cigarete joj se prožima kroz vene dok glasna muzika podiže adrenalin. Dobro poznato lice, sada još ozbiljnije i zrelije uskoro će proći pored nje. Okreće se da mu stane na put. Sudaraju se i ona ga hvata za lakat s obe ruke kao malo dete. Promrmlja neku rečenicu umesto one koju bi zaista želela da izgovori, ali on razume njen jezik i ubrzo je vodi odatle.
Sada su daleko od svih. Svađaju se. Lagao si. Lagala si. Vređao si me. Vređala si me. Rekao si da sam smešna. Rekla si da sam propalica. Šta onda radimo ovde. Ništa, hajdemo odavde. Stani zašto mi nisi rekla da si… Zašto si izašao sa njom napolje. Nisam. Jesi. Nisam. Stop. Zvuče kao par, a daleko su od toga. Ona ozbiljno voli, ali ne njega. I on je posle nje ozbiljno voleo, neku drugu. Zašto ovo još uvek traje prolazi im oboma kroz glavu. Kada bolje razmisli on čak nije bio ni pravi u pogrešno vreme. Ali on još uvek priča, ogorčen je, mlati rukama, objašnjava, nagoni je da mu kaže nešto što je rekla da je ostala dužna da mu kaže. Ne mogu kukavica sam. Reci. Nema šanse. Voliš njega voliš mene, odluči se. Još uvek se bore dva ljubavnika, još uvek se raspravljaju čuvajući jednu zajedničku tajnu. I dok zanesen priča, ona umorna od svega prilazi i grli ga. Napokon je ućutao. Uzvraća joj zagrljaj i to traje par sekundi. Ona se odmiče, a on je ponovo privlači ljubeći joj usne. Laže ako kaže da je zbunjena. Samo ovo je želela.
Još jedna greška. Još jedna tajna. Zašto ga je pustila da se vrati posle toliko vremena. Sada opet nikad neće otići. Zašto je koristi petkom uveče kada mu je dosadno. Ne, nema ovde ljubavi. Možda je spominju kao opravdanje za greh. Kakva ljubav, kakvi bakrači. Šta je ovo? Htela je da mu kaže da sve ovo vreme nije bila ravnodušna prema njemu i da je to shvatala svaki put kada bi ga ugledala, ali da je to čuvala u sebi. Ipak, on to ne zaslužuje da zna, on više ne bi znao šta da radi sa tom ljubavlju. Verovatno bi je prokockao, kockanje mu je u međuvremenu postao porok koji ona nikad nije bila. A ni ona ne zna da li je to ljubav ili samo lek za smirenje u trenucima kada misli da nema nikog. Sve više izgleda kao da je celu flmsku priču izmišljala i gradila samo ona u svojoj glavi za sve ovo vreme. Čitav scenario je bio izmišljen, ono što su stvarno imali bio je samo i jedino ovaj trenutak.
“Ovo je poslednji put…”, govori mu u zanosu njegovih poljubaca.
“Poslednji put?”, smeje se i ljubi je.
“Kunem ti se.”
Nemoj da me voliš sada, kažem u sebi, ne znam šta ću s tim da radim
Uskoro shvatam da nas u životu održava nekoliko poruka. Još uvek čujem puls našeg odnosa. I kako dani prolaze sve više se gubimo. Ubrzo vidim ravnu liniju, gubitak pulsa, sve nam je postalo ravno. Aplauz za mene. Jer mogu da pišem o nama u trećem licu. Aplauz za tebe. Što si prestao da mi odgovaraš. Aplauz za nas. Ponovo smo stranci koji će se zauvek previše dobro poznavati.
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže da je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
