Bavim se amaterskim mehaničarskim radom na otvorenom srcu celog života. Takoreći, volontiram. Prčkam naživo. I ni jedno još nisam popravila. Oštećena srca pokazuju strahovit otpor i neviđenu žilavost u zaštiti svoje oštećenosti. Iako sam dijagnosticirala mnoga fatalna zakrčenja emotivnog arterijskog protoka, preteće trombove straha, slabosti pretkomore prihvatanja, predinfarktna suženja emotivne svesti, ni za jedno od ovih strašnih oštećenja nisam pronašla rešenje.
Tojest, jesam. Ali fora je u tome što ne možete popraviti ono što neko uopšte ne vidi kao oštećeno, što ne želi da popravi i ne traži da mu asistirate. Oštećeni ne znaju za bolje. Uvrede se kad im kažete da to nije ljubav, nije odnos, nije život. Da sve to može bolje, jače, više, intenzivnije, smislenije.
Teški srčani bolesnici mogu lako da apsorbuju svu vašu pažnju, da uzmu sve što imate da im date i da im od toga ne bude ni malo bolje.
A onda posumnjate u moć ljubavi. Uzdahnete poraženo i rešite da batalite ćorava posla. Ali nema odmora dok traje obnova. Taman kad rešite da prestanete da čeprkate po ranjenim srcima, neko zavapi pred vašim vratima. Sledeći, kažete automatski i mehaničarski žar vas obuzima svom snagom. Eto nekog kome treba sva vaša nežnost, strpljenje, pažnja, podsticaj i uteha.
