Ne znam zašto me toliko vuče da napišem nešto, celo veče mi pogled pada na računar, telefon, na milion strana po sobi i na sitnice koje me podsećaju na nešto moje, lično, bitno… Nešto me iznutra tera da stavim reči na papir, do jutra možda zaboravim. Nije ništa bitno, samo eto, kao da se nešto promenilo. Ne znam… upravo mi je računar sam izbrisao deset rečenica koje više ne umem da sročim na isti način, u istoj emociji. Definitivno nešto nije u redu. Možda vama ovo sada deluje vrlo subjektivno, ali tako i treba da bude, moje je. Vi očekujete priču, a ovo nije priča, ovo neće ni biti priča… jednostavno, potreba da nabacam svoje misli kako mi dođu, onako za sebe… iz srca… ne znam.
Previše je ovih “ne znam” u prvim redovima teksta. Nemojte da čitate ovo ako vam se u startu nije dopalo, ne silite sebe, nije namenjeno nikome, ovo je samo moje, ali moram da napišem. Kao da se izgubilo nešto meni dosta bitno, kao da je nestalo negde, ne zauvek, nadam se da nije zauvek, ali nedostaje mi, to jasno osetim. Neke stvari ne želimo da menjamo, prijaju nam, naviknemo se na njih, a toga sam se i bojala, šta ako se naviknem toliko da počnu da mi nedostaju kada mi budu uskraćene?! Osećam da jesu, na neki način. Ne znam razlog, možda je i bolje da ga ne znam, nekad je neke stvari bolje ne znati, ali mi izaziva nemir koji san tera daleko od mene. Odgledala sam već milion filmova, noći mi sada služe za bdenje nad računarom, kao da će mi on vratiti to što nedostaje, što mi je nestalo negde… samo ne znam gde je nestalo… ili znam, a ne smem da prihvatim.
Znam šta fali, znam tačno do najsitnijih detalja da vam opišem to što nedostaje, ali ne smem… ne bi valjalo, otkrila bih vam onda tajnu koju znaju samo dve osobe, ili ja verujem da znaju samo dve osobe, ja i još neko… a opet… rado bih vam opisala te male sitnice i te male stvari koje su mi se sakrile, koje su donedavno bile samo moje. Sebično, je l’ da? Dobiješ nešto, a onda bez toga ostaneš onako naglo kako si i dobio na dar… jebi ga… možda nikad i nije bilo moje… možda sam ja samo silno želela da bude moje… tako to obično biva… nešto je isuviše bitno, veliko u našim snovima, srcima, nešto nas snažno obuzme i onda mislimo da je ceo svet naš… nije… nažalost nije… Može da bude, ali večeras nije.
Ne žali... samo živi
Nedostaje mi taj mali deo, moj deo koji sam imala donedavno… ne znam zašto mi toliko prokleto nedostaje kada ionako nije bio moj sasvim, niti iskreno, niti otvoreno… Pa ko mi je kriv? Niko. Čudan osećaj… ne dopada mi se i ne verujem da ga mogu isterati iz sebe, ne večeras… ne prija mi, a tu je… gura me iznutra da lutam i tražim to što nedostaje. Tužno je kada se navikneš, prepustiš, pokažeš otvoreno bez razmišljanja i bez dvoumljenja sve svoje, osećanja, misli, dušu, a onda… ma ne vredi, neću da kažem… nedostaje mi taj niz mojih posebnih detalja, sitnica koje su me grejale neki period unazad… nemam ih više i rastužuje me to saznanje… deluje na momente kao da ih imam, ali je to samo običan privid dok potpuno ne izgube trag, kao da mi olakšavaju odlazak… tako izgleda, kao da će mi namignuti sa osmehom, ruku prepunih mojih snova i drangulija i nestati iza prvog ćoška, a ja ću ostati zbunjena i totalno nesvesna da ih od tog časa više uopšte neće biti.
Neprijatno saznanje koje me udara par večeri zaredom, a ja se pravim da ih ne osetim, ne vidim i ne čujem… a tu su, tu je. I onda, lutajući po netu, pustim film “If Only” i pomislim: “Bože, opet neka limunada, neću to da gledam…”, pregledam trailer, pročitam kratak sadržaj, razmislim opet i pošto sam već sve moguće filmove odgledala danas, juče, prošlu noć, rešim da odgledam i ovaj, šta bih drugo mogla i da radim sama, zar ne?! A film, ljudi moji, ako niste gledali, jeste limunada sa takvom porukom da bi postideo sve na ovoj planeti, mene je nešto lično dotakla, valjda zato što meni neki moji delovi nedostaju, uskraćeni su mi kada mi trebaju, kada ih želim, kada sam se toliko navikla na njih… ali ipak, film me je naterao da sednem i pišem ovo.
Možda svi mi negde nekoga nesvesno povređujemo na neki način, možda, ne kažem da je isključivo i da to radimo, ali desi nam se, morate postaviti stvari i tako. Žao mi je svih onih koje sam ja povredila ili ih nisam dovoljno volela kada je trebalo, mnogo mi je žao, volela bih da mogu da vratim vreme da im uzvratim snažnije, iskrenije, jače, više, ako je to moguće. Žao mi je sada, evo, i nečeg mog, u meni… nekako mi ove silne večeri sedenja same sa sobom govore da mi nešto stvarno nije više tu, da mi je ukradeno ispred očiju, ispred srca… ali ne vredi žaliti, mada je prirodno… Kao da je neko svoje perle i šarene komade neba uzeo nazad… tako se osećam… možda me prođe, ali već neko vreme me opseda taj osećaj… već neko vreme osećam da prosipam negde odakle mi se više ne vraća… nedostaje neki deo… do jutra ga možda pronađem barem u snovima. Nešto sam tužna večeras… samo nemojte nikome reći, neka ostane naša tajna. I pogledajte film “If Only”… možda i u vama nešto pomeri što mislite da vam nedostaje ili ste imali, a više nemate.
Šta biste vi radili da znate da vam je ostao samo jedan dan života? Drugu šansu možda ne biste imali… Iskreno.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
