U rasutom ogledalu poroka, mučnh sudbinskih okršaja, kratkih rokova i predugih noći valovitih suza, samo jedno je moglo da opstane – ja.
Povučena destruktivnim hitanjima za sladostrašću, čini se da sam uvek određivala u kom pravcu će vijoriti polet neostvarenih želja. Svakim novim udahom svet je leteo ka meni i nade su utočište pronalazile strujeći mojim venama.
Sve dok sam bila čvrsta jedinka na trnovitom tlu satkanom od erupcija nepredvidivog, volela sam. Nemog, davnog i dalekog viteza koji je vešto krčio svaki put do mojih misli, osećanja i telesniih vibracija.
Umeo je da mi izmami detinjast osmeh, suzu radosnicu, urlik ranjene lavice kada stvari beže mojoj kontroli – umeo je sve, ali nikada nije naučio da me voli. Da pokori patrijarhalne okvire i pobedonosno slavi ljubav prema “ženi u odelu”. Da me obožava kao Alisu u Zemlji čuda, kao kap rose na jakom vetru, kao Amazonku koja rezervoar snage crpi da bi mužjaka postavila na počasni pijedestal – u mišić lociran na levoj strani grudi.
Osmehom do novih prostranstava
Sukob nemogućnosti i tužnih vapaja za ljubavlju obogaljio je nas dvoje, na stene gorčine, u jednom dahu nasukao je naše snove. I nakon toga svako je potrčao za svojim maštarijama, nezavisno od onog drugog.
Premda nije bilo jednostavno odupreti se čestim naletima nostalgije i žučnim ubodima košmara utihnule ljubavi, izašla sam kao pobednica. Daleko postavljen cilj sam dosegnula i spoznala novu vrstu ljubavi – zaljubila sam se u sebe. U sve ono u šta on nikada nije mogao. Privid i iluzija lepote očiju, kose i tela, bledo oslikava ono što je skladišteno u jakom biću poput stoletne tajne.
Nikada nije oslušnuo glasan šapat nepresušnog izvora moje snage, ambicija i volje. I taj gluvi poriv nemogućnosti muškog bića da se hrani veličinom ženskog uspeha je presudno uticao na nastali pakao odbeglih zagrljaja.
Sa slomljenim krilima se ipak može leteti. I to brže, zdravije, dalje i pametnije. To je lekcija koju samo hrabri savladaju nakon pada sa sedmog neba. A ja sam nekako uspela da zavolim novog učitelja i pomak koji je napravio u mom životu.
Sve vedre boje transformisane u tamne nijanse ogorčenosti vratile su mi se kao najgraciozniji postulati koji afirmišu dame ratnice. Svaki novi načinjen korak zariva se u tlo kao trag pametnije žene.
Zavolela sam njega, jer sam ga volela.
Zavolela sam svako novo svitanje bez njega, jer je nestalo strahova da će otići.
Zavolela sam osmeh slučajnih prolaznika, jer simbolizuje njihovu jačinu na ovoj gorkoj pučini današnjice.
Zavolela sam svoju snagu, kreativnost i seksepil.
Duge šetnje, ali bez njega.
Svoje oči uprte u nove horizonte koje ću savladati.
Zavolela sam trijumfalne odjeke novih melodija koje život pevuši. Sada mi je sve na raspolaganju. On više ne.
Novo jutro, ljubav, zagrljaj, smeh presvučen u radost – sve je to deo poglavlja života posle njega. Zapravo posle nas dvoje. Život sa njim je bio ratna sekira koju moram zakopati i nikada ne potražiti saveznika koji će učiniti da ona ugleda plavetnilo nebeskog svoda.
Ono što je narušavalo sklad duha i tela je nestalo. U svom begu odnelo je deo vere u ljubav, ali značajna količina volje se glasno osmehuje. A pupoljak radosti se rađa u pogledu onog koji će umeti da voli – lagano, strastveno i pametno. Baš kako ja volim sebe.
Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.
