Jedan od najčešćih psiholoških saveta o izgradnji zdrave veze jeste da imate svoj život, da ne budete zavisni nego samostalni i da se muškarci osećaju sputano ako su centar vašeg sveta i vaše jedino interesovanje. Ali to opisuje muškarca iz 21. i devojku iz 19. veka, koja treba da poradi na svojim prioritetima, kako bi dobacila makar do 20.
Isto tako, psihološki saveti ističu da u emotivnoj vezi treba da budemo u stanju da stavimo potrebe partnera ispred svojih (i ne samo da budemo u stanju, nego da to zaista i činimo), ali takođe nas podstiču da izrazimo svoje potrebe i želje, da ne zanemarujemo sebe i da se ne podređujemo partneru. Opet neki miks vekova, verovatno.
Rezultati najnovijih istraživanja su sledeći nivo izmišljanja tople vode – muškarci žele da ih stavimo u centar svog života, da pokažemo da su nam na prvom mestu, da nas zanimaju njihova osećanja i da poštujemo njihovo mišljenje. Ma nije moguće! Pa ti tipovi traže da ih uvažavamo i poštujemo? Da li se mi to vraćamo u srednji vek?
Ironična sam, za slučaj da ste pomislili da sam zadrta feministkinja. Nisam zadrta, feminstkinja verovatno jesam, iako ne volim da se tako usko deklarišem, naročito kad se etiketa tako naširoko pogrešno primenjuje.
U centru mog života su najčešće moja deca. Nemam muža, zato što ne postoji muškarac kome bi moja deca bila u centru života (uključujući i njihovog oca), tako da taj bitan zajednički interes izostaje, implicirajući scenario za svaku moguću centralnu postavku u mom životu.
Svaki put kad ugrabim priliku, sebi sam najvažnija. Ali kad su u pitanju potrebe i interesi moje dece, cimam se, pravim ustupke i stavljam ih na prvo mesto. Isto tako, kad su u pitanju moje potrebe i interesi, a žgadija je prosto razmažena i bezobrazna, ispostrojavam ih, otkačim ih i ne dam da me gnjave.
