Ali, pitanje partnerstva je otvoreno (doduše, stalno je otvoreno, čak i kad imam nekog), jer volim muškarce. Volim mušku energiju, mada me često nerviraju muški načini, ali kad su autentično muški (a to znači da nisu oportunistički, kukavički i zabušantski), poštujem ih, čak i kad me nerviraju.
Ipak, taj centar pažnje me brine. Mogu ja intenzivno da se usredsredim na nekog i da gajim duboka osećanja, puna sam ljubavi – ali nemam dovoljno mesta za toliku pažnju. Žena mora da deli svoju pažnju i njen centar se stalno premešta – partner, deca, posao, lične potrebe i samoostvarenje u svim životnim aspektima, sve traži pažnju. Zapravo, pažnja se ne može podeliti, nego premeštati. Ona mora da bude potpuno fokusirana na samo jednu stvar odjednom, multitasking je mit.
Zato je muška potreba za pažnjom naporna i često nas dovodi u situaciju da se kidamo – čemu da uskratim pažnju, da bih je usmerila na partnera? Deci? Poslovnim zahtevima? Sebi? Balansiranje pažnjom je hod po ivici ljubavi, koji je često hod po ivici živaca.
Ponekad, muškarac mora da bude u drugom i trećem planu i da čeka na red. Ponekad, on je zbog toga uvređen, dok sam ja ubeđena da je razmažen i sebičan. Ponekad sam i ja željna pažnje – uverenja da sam toliko bitna, da će on zbog mene uraditi nešto što inače ne radi. Kad saberem sve te trenutke u kojima sam htela baš tu vrstu potvrde i pažnje, plašim da ću zauvek gladovati.
Naslovna fotografija: instagram.com/lisa_troyanovskaya
Aleksina Đorđević
