Pogled koji zaustavlja vreme. Rečit, poseban, tvoj za mene. Kao da se vazduh između nas zaustavio. Osećam kako mi srce tuče ludim ritmom i ne prepoznajem tu muziku, nova je za mene, nije nikad bila takva. Večnost u tom pokretu kojim mi prilaziš samo malo bliže i grliš me prvo svojim mirisom, zatim pogledom. Osećam ti ruke koje lutaju po meni i kao da rasplamsavaš onaj plamen što gori za tebe. Ne znam više da li je san ili stvarno upijam svaki deo tvog lica uz moje.
Osećam ti usne kako nepomično stoje uz moje, kao da pamte trenutak, da ga upiju, ne zaborave. Posebnost trenutka. Da sam se pomerila samo milimetar, iskočilo bi mi srce pravo tebi u naručje i pomislim: “Bože, da li si normalna, šta ti je sad?!”, i poljubac, omamljuje i budi, a već sledeći čas okrećeš se i prepuštaš svom trenutku kao da i tebe udara ritam bubnjeva u srcu sa svih strana. Trenutak te posmatram, iz prikrajka, udišem, slušam te kako lutaš srcem i mislima i prepoznajem taj tren, isti je mene ščepao koji sekund pre. Znam. Ludo, zar ne? Kao prvi put. Kao da nikad niko nije bio tako blizu, kao da nikad niko nije dotakao usnama usne i upio rukama obrise tela. Zato je posebno. Moje. Tvoje. Naše.
I kao da ne znam šta da uradim, kao da sam srcem zavezana zauvek. Treperim, dok u meni sve bubnja i dobošari, kao da lokomotiva želje prolazi najbržu deonicu puta. Poželim da ti slušam srce. Poželim da utisnem u njega putanju moga. Ušunjam ti se u zagrljaj, polako. Imaš posebno mesto za mene, tu, na grudima. Mogla bih tu da ostanem zauvek. Sviđa mi se. Kao da je izmišljeno i stvoreno samo za mene i moje snove. I slušam. U početku tutnji kao i moje, ludo i neobuzdano, kao da ne zna gde bi se sakrilo, da ja ne čujem, koliko je nestrpljivo i bez kontrole, a onda mir.
Java ili san?
Vraća se u neki lep ritam, kao da se našlo sa mojim. Kao da su uskladili ritam, našli pravi otkucaj zajedno. Ne znam koja je sekunda moju svest prelomila da shvatim da mi ništa drugo ne treba osim toga. Da udišem tvoj miris svuda oko sebe i da te dodirujem rukama. Da ti osećam prste na licu i u kosi. Da znam da si stvaran i moj. Kao da je iscurelo nešto iz mog i tvog srca, pomešalo se u toj nemoj reči. Kome trebaju reči? Čujem te sve što govoriš. Jasno i glasno. Ispisuješ mi usnama najlepše poruke, čak i dok me samo gledaš, tako priljubljen uz moje lice, sa rukom na mom vratu, dok dišeš kao da ćeš da udahneš i mene u sebe. Šta je to? Ima li to svoje ime? Lepo mi je. Lepo ti je. Slučajno otkrijem da nikad nije bilo tako. Jače je. Drugačije. Svaki put je drugačije, ali ovaj put, kao da ceo svet ne postoji, kao da smo sami, stvarno sami.
Lepo saznanje, greje me, golica iznutra. Budi me da te zagrlim još jače, da tvoje ruke upletem oko sebe, u sebe, da me ne pustiš. San? Ne. Java? Ne. Tvoje i moje vreme koje teče i pretače se iz srca u srce… iz usana u usne… iz mojih pora u tvoje i obrnuto. Odvajam kao najlepši osećaj do sada. Želim samo da je vrh mog nosa zalepljen uz tvoj, da u tišini udišem tvoj puls dok ga ne ponesem zauvek u sebi… samo to… eto.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
