Nakon ljubavi ostaju reči
Beli francuski dvor čekao je poslednju igru onih koji su u njemu videli cilj svog postojanja. Crne kočije su brzinom vetra jurile mokrim ulicama. Negde na tremu, ispod maske, jedne je čekala i ona.
Lepa i sa sjajem u očima, devojka je nervozno stezala malenu kovertu u džepu kaputa. Pod svetlošću fenjera ni kiša joj nije smetala, podsećala ju je na kapi dijamanata rasutih po podu, koje bi svakog trena mogli pokupiti prosjaci skriveni pod maskama i odeveni u krojeve najfinije tkanine. Negde u mislima vijorile su senke prošlih dana, oličene u najtamnijim nijansama ljubavi i strasti. U poslednjem gutljaju vina, želja se ispunila.
Oduvek je verovala da stvarnost nije izgrađena na steni akcije i reakcije, nekakvom pravilu ili površnosti, već na nestalnom pesku slučajnosti. Tako je i njega upoznala, slučajno i naizgled jednostavno. I sada je ponovo tu, ali sada je vreme za opraštanje.
– Volela bih da sve one dane obojene setom zaboravimo bar večeras. Možda je ovo taj prelomni trenutak kada će se sve promeniti.
On, nepomičan i uvek dostojanstven, posmatrao je ulične svetiljke ispod kobaltnog neba. U njemu su se borila dva lica, dve priče i osećanja negovana godinama.
Nije želela više da krade vreme. Poput lopova mu je ostavila haos u duši, malenu kovertu bacila pred noge, i hitrim koracima napustila dvorski vrt. Nežno senčenje na papiru nije pokrivalo oštre crte slova pisanih mastilom. Svoje reči je ostavila u pismu, a snove ponela sa sobom.
– Zamoliću te da kada odeš, poneseš sve sa sobom. I svoje snove i svoje strahove u ovo vreme prevrata. Kada bih makar mogla da te poistovetim sa kojekakvim neželjenim čudom. Zaboravila bih i svoje snove izgrađene u tvojim očima i pesme pisane našim poljupcima. Neka nestvarna ravnodušnost u tebi tera me da ne odustajem. Ne, ne kao mučenje, već kao sreća, baš ona prava.
Kada bi znao da su mi dani bili bojeni samo nijansama naših razgovora, dugih, beskrajnih. Svaki je predstavljao lekciju i poruku, i novi korak od tebe, iako sam sve ovo vreme živela za jedan presudan kada ću konačno biti na milimetar od onoga o čemu sanjam. Svaki naš susret u palati u kojoj i sada stojiš bio je poput najlepšeg motiva u filmu. Nestvarna želja da te zagrlim satirana je tvojim pričama o nekakvim drugim licima. Svaki novi put bila sam dalje i dalje od tebe…
Ne možeš mi zabraniti da te sanjam, niti da verujem da snaga pogleda i reči može da ukloni i najveće prepreke ako želiš, ali mi možeš zabraniti susrete i viđanja. I to će biti sasvim dovoljno da polako zaboravljam. Spaliću sve papire i prosuti sva mastila na svetu. Niti ću pisati, niti ću voleti, ali ću se sećati uvek i zauvek.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
