Ali hej, ne prezireš ti te što im se hiljadarke zatiču u džepovima, ili što nikad i ne nose gotovinu, nego plaćaju zlatnim karticama (ono što ne može da se plati amerikenom, uopšte im i ne treba), nego prosto umireš od ljubomore što neko može da kupi sebi novu birkinku, a ti ne možeš ni da je pipneš. A da imaš tolike pare, da sutra dobiješ na lutriji i da uopšte ne razmišljaš o prioritetima, o kreditima i stambenom zbrinjavanju, o nameštaju koji nisi menjala već 20 godina i o automobilu koji nemaš, da prosto sa parama koje su pale s neba možeš da uradiš ono što ti duša hoće i srce žudi, častila bi sebe jednom preskupom tašnom sa imenom i prezimenom, pa nek’ ide život.
Otkud ta fascinacija, ta luda ljubav prema tašnama, pitaš li se? Šta je to u ženskom mozgu što bi prodalo dušu za dvadesetak kvadratnih centimetara šarene kože? Ima nečeg u gajenju neuzvraćene ljubavi, u upornom obožavanju nedostižnog, ali i u zaricanju da ćeš jednog dana nositi samo firmirane tašne, u postavljanju svetlih ciljeva i razvijanju i negovanju ambicije. Kao što ima nečeg i u osećanju da sebi kupuješ čistu ljubav koja te nikada neće izneveriti i koja neće patiti kad sledeće sezone, ili odmah sutra u butiku dve ulice dalje, nađeš još neku čistu ljubav i odvedeš je kući.
