Teoriju svi znate, ali praksu malo ko. Znam dosta njih koji govore kako je putovati sjajno, a malo njih koji zaista putuju (potpuno je drugačija situacija sa ljudima iz inostranstva i to sasvim sigurno tvrdim). Ne znam da li uopšte znam nekog ko se usudio, bar preda mnom, da kaže kako ga smaraju pakovanja, putovanja, glupe priče turističkih vodiča, a volela bih da ovi teoretičari budu bar toliko zanimljivi i vredni pažnje, pa da kažu šta zaista misle. Osnovni razlog, koji najveći broj pronalazi kao dovoljno dobar da svoju statičnost opravda, jeste nemanje novca.
Nije mi se desilo samo jednom da ne otputujem jer nismo imali ili imale po petsto evra, koje bismo odvojile za to. Kad sam shvatila koliko je taj razlog bedan, i zapravo neistinit u većini situacija, nije mi se desilo samo jedanput da odem sa sto evra na putovanje, koje mora da se pretvori u avanturu, ponekad dobru, ponekad zlu; u svakom slučaju dragocenu. Bez petsto evra, naravno, da ne možete da odsednete u boljem hotelu (bar prvi dan; svaki sledeći postoji mogućnost da sretnete baš neko kul društvo, koje baš ima prazna mesta za tebe i tvoje društvo u nekom baš super hotelu), ali sa sto evra naravno da možete da stvorite sebi mogućnost da za male pare provedete trenutke, koji vrede mnogo više. Sa tih sto evra teško da možete da obiđete muzeje i galerije sa ostalim Kinezima, ali da upoznate nove ljude i steknete sjajna iskustva, svakako da možete.
Pitam se kakvu bi srpsku kulturu upoznali stranci da idu po muzejima i galerijama. Slažem se da klasiku treba ispoštovati, kako u literaturi, tako i u obilasku gradova i zemalja, pa su Tolstoj i Dostojevski Pariz i Rim, Stendal London, stari Grci Atina, al’ računam da ste sa tim znanjem izašli iz srednje škole, uz pomoć ekskurzija i popravnih iz književnosti.
Svet je tvoj samo se usudi
Svako sledeće treba da bude avantura. Bar do tridesetih. A za energičnije i od tridesetih. Ali ko još ima energija za te gluposti. Pa zar nije lakše uzeti od roditelja keš i odvući se do agencije po neki super zanimljiv ol inkluziv aranžman; otputovati u hotel sa tri zvezdice, zavaliti se u ležaljke i ne izlaziti iz okruga hotela. Ni protiv ovog nemam ništa ako roditelji mogu da vam priušte neki od hotela na, na primer, Siciliji, a baš ste teško radili ili učili pa vas nagrađuju. Apsolutno sam za, ako ste isto tako teško radili pa omogućili sebi da predahnete deset dana. Nekad čista bleja može da bude jedini prihvatljivi odmor. Ali za sve ostale neekskluziv varijante, biram avanturu kao jedini zanimljiv način putovanja.
Koliko ima onih, koji su bar jednom u svojim dvadesetim rezervisali hotel preko interneta? Pa se ispalili, otišli na ciljano mesto gde je gola pustoš, ili mnogo bolje od očekivanog. Koliko ima muškaraca koji su stopom u svojim dvadesetim otišli na putovanje? A onih koji su sami za njega zaradili? Koliko vas koji ste krenuli bez da znate u koji smeštaj? Bojim se malo.
Ovo leto može biti sjajna prilika da pokupite neku novu priču i da zamenite ove “ko šta kako”; postale su bljutave.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
