Sposobnost koju imaju žene da ustanu i nastave dalje nakon proživljene boli koja je prouzrokovana odlaskom voljenog čoveka, ne može se porediti ni sa jednom veštinom. Njegov odlazak je užas gori od svakog zemljotresa, od svake poplave, od svakog uragana. Kada u najlepšim godinama života ostanete uskraćeni za nečiju ljubav, to je kao kad izbije požar, a nema vode. Posledice su katastrofalne u oba slučaja. Pustoš.
Treba vremena i vremena da se nastavi dalje. Ja sam nastavljala vukući za sobom neke krpe starih haljina. Haljina u kojima sam se osećala srećno. Pored njega. I ma koliko se ja trudila da ih otresem sa sebe – nije se najsrećnije završavalo. Ili bih završila s nekim zarad trunke utehe, ili bih terala sebe da se ponovo zaljubim. Ali, jednostavno, nije išlo. Nijedan posle njega nije imao istu dubinu u pogledu. Bože, kako sam volela njegove oči. Živela sam za dan da mi dođe samo da ga gledam.
Kada mašta nagriza realnost, sve što ostane je samoća u izgubljenoj trci za idealnim
Bio mi je stran. Bio je muškarac koga nikada nisam upoznala do kraja. A bio je jedini kome sam se do kraja davala. Onako iz duše, ludački, kako može samo žena koja besomučno voli. Patnja za njim rasla je iz dana u dan, ali rasle su i šanse da ga više nikad ne vidim. Sve je bilo nekako suprotno, dijametralno, a opet tako identično. Ja sam bila supstitut za nežnost, a on je imao monopol nada mnom.
Oplakala sam ga mnogo puta. I prežalila. I opet se vratila. I opet završila, pa završeno opet otpočela. Krugovi se nikad ne završavaju. I tu smo ponovo. Ali više nismo. Preboli čovek sve. Otplače, odboluje, ali preboli. Cena je previsoka, a roba lošeg kvaliteta. Na kraju se samo baci ambalaža i traži ž novi prodavac s kojim je cenjkanje neminovno. Ko ponudi manje dobija više. Strah od ponovnog kraha ostaje. Naivnost je davno otišla i povela nadanja. Realnost je druga kuća. Kada se ničemu ne nadaš ništa te ne može ni razočarati.
Neko vas nauči strpljenju. Vreme je nekada najbolji prijatelj
Sada, kada pogledam preko ramena u svoju prošlost (koja se relativno skoro izgradila), mogu sa punom sigurnošću da kažem da vreme leči sve. Ostaje samo žal za onim što je moglo da bude, a nije bilo. I neka seta u pogledu. Želja da ga nikada ne vidite s drugom. Želja da se kad-tad vrati da nahranite svoj ego. Cinizam i surovost. Ogorčenost i nepoverljivost. Istina.
Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.
