“I zato ne dam, i zato neću, i zato rastanke ne priznajem… Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke, zato ću uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu… Svi su rastanci tužne priče, zato ja rastanke ne priznajem i nikad neću.” Nažalost, morala sam. Onog trenutka kada si rešio da odeš, ne kao svaki put, pod sunce neke daleke zemlje, već izistinski iz mog života, meni se srušio svet. Možda zato što sam te bezuslovno volela, možda zato što si i ti mene voleo, a možda zato što sam baš sa tobom prvi put mogla da vidim svoju budućnost kristalno jasno.
Odjednom je ta kristalno jasna budućnost isparila i ispalo je da sam najlošiji prorok od svih lažnih proroka koje sam susrela, a bilo ih je, igrom slučaja, mnogo. Odjednom, žica satkana od ljubavi po kojoj sam vrlo sigurno koračala nestala je i nezadrživo sam krenula da srljam ka čvrstom i bolnom tlu. O mojoj patnji odlučio si ti, ostavivši me u neverici sa bezbroj pitanja, od kojih je jedno potisnulo sva ostala: kada si se to i kako preobrazio u sve one muškarce koje sam čitav život mrzela – one malodušne, slabe i nevoljne da se bore za ljubav, prkoseći tako njenoj prirodi, u čijoj je suštini velika borba i veliko strpljenje?
Izgleda da si kroz moj život prošao samo da potkrepiš ono što sam odavno saznala – da je većina muškaraca nesposobna da se uhvati u koštac sa tom svetom i najlepšom emocijom na svetu – ljubavlju. I to je moje najveće razočaranje, ne što sam ostala bez tebe. Ionako sam, u stvari, ostala bez iluzije o tebi.
"Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi."
Kada nekog voliš, kao što tvrdiš, da li zaista postoji izgovor da se produži dalje? Da li postoji način da sutra pogledaš sebe u ogledalo i ne zapitaš se: “Zašto sam odustao?” Kako ćeš se, kada te u neizbežnim trenucima preispitivanja stignu ovakve greške, pomiriti sa tim da si me izgubio? I da li je ispravno dozvoliti prolaznim životnim nedaćama da odnesu pobedu nad srcem?
Eto, tog blagog aprilskog jutra, negde blizu laponskih noći, ti si odlučio da kažeš jedno prosto zbogom, propraćeno predvidivim “Želim ti sve najbolje” i stidljivim “Ali te volim”. Nešto se u meni slomilo na paramparčad, i uprkos razarajućem bolu, celo moje biće uskovitlalo se da te zadrži. Bezuspešno sam te preklinjala da me ne ostavljaš, trošeći poslednje zalihe ponosa i dostojanstva. Znaš šta? Nije mi žao. Jer ja sam svoju žrtvu za ovu ljubav do kraja iznela. A ti si se pridružio beskonačnom redu onih što biraju lake puteve i čekaju na površne ljubavi i lažne živote. Na kraju, shvatićete svi da je lakši put u stvari bio teži.
Svaki je rastanak težak. I kada ode neko koga nisi tako mnogo voleo, i kada ode neko koga si voleo više od ikog. To znaš. Najteže je, ipak, kada odlazi neko ko te voli, i koga ti voliš. To ćeš tek saznati.
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
