Srela sam bivšeg momka koga uvek volim da sretnem – zato što je divan. Godinama sam se pitala kakav bi bio moj život da sam ostala sa njim – da li bih rodila svu decu koju sam želela, kakva bih žena postala pored njega i da li bih mu se i dalje radovala i mislila da je divan? A godine ponekad daju odgovore na takva pitanja, jer obezbeđuju dovoljnu distancu i perspektivu, pa (ponekad) mogu da vidim i doznam zašto je nešto bilo dobro i onda kad je bilo loše. U vreme kada je taj divni čovek bio moj momak, bila sam suviše mlada da bih cenila način na koji me on ceni.
Nisam znala da je to ljubav koju zaslužujem, htela sam nešto drugo, tražila sam divlja, sirova osećanja, intenzitet strasti i dubinu povezanosti izvan i iznad takvih običnih stvari kao što su poštovanje, uključenost, zajedništvo na nivou dobrog, zdravog i stabilnog svakodnevnog života.
Naravno da sam našla i nastavila da nalazim to što sam tražila. Mogla sam da to da iznesem i podnesem, jer sam sama uvek bila dovoljno dobra, zdrava i stabilna, na dnevnom (i solarnom) nivou. Uvek sam bila uverena u svoju snagu, hrabrost i stabilnost, imala sam poverenja u sebe i mogla sam sebi da dozvolim najluđe izbore. Život na ivici razuma, na ivici društveno prihvatljivog, na ivici tolerancije na bol, na ivici prihvatanja svega i svakoga, na ivici živaca i na korak od pada (od mentalne, duhovne, emotivne i fizičke iscrpljenosti), zahteva upotrebu običnog, gustog, izdržljivog i elastičnog materijala ličnosti, bića, duha.
View this post on Instagram
Srela sam tog momka (koji ima više sedih i više dece nego ja, ali ja ga i dalje vidim kao momka), kao što sam ga srela mnogo puta do sada. I pričali smo slične priče. Obično, podnesem kratak izveštaj o svom životu, sa svim dramama i ravnim linijama, koje vidim kao svoju ludost, nedostatak spoznaje, neuspeh, promašaj. A onda mi on ispriča neke stvari o meni kojih se seća, koje je ponekad viđao u godinama koje su nas razdvojile, a dozvolile nam da se povremeno srećemo i razmenjujemo izveštaje i utiske, pa obično posle tih susreta ostanem potpuno zatečena, ganuta, raspamećena.
Čoveče, ovaj čovek, iako nije moj čovek, godinama (decenijama) pruža mi onu ljubav koju zaslužujem. Uvek mi ponudi ono ogledalo u kome se ogleda najbolje u meni. Uvek me podseti koliko sam posebna, zašto sam vredna divljenja, kolika je moja snaga i hrabrost, koliko poštovanja zaslužujem zbog svega što jesam, što činim i što predstavljam, koliko sam divna i zanosna, sve vreme. Ono vreme koje provodim na ivici, u potrazi za ljubavlju od koje mi eksplodira mozak, za osećanjima koja mi omogućuju da letim, za vizijama od kojih ne moram da jedem i da spavam, od kojih postajem beli vazdušni zmaj, pun igre i inspiracije, katarza čistog duha, koji se oslobađa i izdiže iz tela za života, jedino putem intenziteta emocija.
Koji sam ja džanki, jebote!
I još se čudim zašto me privlače ludaci, psihotičari, narkomani, emotivno iskidani ranjenici, teški invalidi, tipovi bez integriteta, preosetljivi, poljuljani, nesigurni, a ponekad i dijagnostikovani. Oni nose dušu u nosu i ne mogu da je sakriju, iako ponekad nemaju pojma ni o duši, ni o srcu. Oni uskaču u vulkane i eruptiraju, oduševljeni ispaljivanjem u nebo i ne brinu što će biti opečeni i ugruvani. Ne zato što su hrabri i dovoljno stabilni da to iznesu, nego zato što su samodestruktivni, skloni suicidu i što su im potrebni lekovi, a ne izlivi strasti. E, takvima sam ja lek, a oni su moja droga. Pfff, kakav kliše! Svaki put kad otkrijem tako nešto iznenadim se kakva sam glupača, pošto dobro znam da sam vrlo inteligentna, čak blistava. Kao da je pamet nešto suprotno od gluposti! Pfff, kakav ograničen koncept! Pa, ja sam živi primer za aktivnu miroljubivu koegzistenciju unutar tog skladnog paradoksa – pametna sam onoliko, a guska sam samo tako!
