Malo ste potišteni, zar ne? Kao, još trčkarate sa osmesima, jedete sladolede, šetate kratke haljinice i letnje košulje, a uveče cvokoćete od hladnoće. Znam, pokušavamo da produžimo leto, ali uzalud sve to, jesen dolazi. Vreme je da se zavučemo u stanove, zamenimo koktele čajevima, a suncobrane kišobranima. Ali zapravo, nije sve tako tragično kao što se mozda čini na prvi pogled. Ima jesen svojih prednosti, a ja vam nudim savršen recept za pravi hedonizam.
U inat kiši i uprkos depresiji!
Ok, zaključili smo da smo osuđeni da većinu jeseni provodimo zatvoreni međ’ četiri zida. E pa, umesto da kukate što morate da radite i što ne možete da putujete, jer ste istrošili slobodne dane tamo negde krajem jula kada je zvezda upekla – preselite ceo svet kod sebe. Kako? Ispričaću vam kako mi je izgledao jedan savršen dan sa voljenim drugaricama.
Da bi obrok bio uspešan, nije dovoljno samo jelo da izgleda dobro, morate i vi da budete najlepši!
Subota, negde oko deset izjutra začulo se zvono na vratima. Još mamurna pogledala sam kroz špijunku i ugledala isto tako mamurne tri drugarice. Svašta se izdešavalo sinoć, valjalo je da se nađemo pa da pređemo sve uzduž i popreko. Umesto da to bude još jedna obična, tračarska kafa, ja odlučim da nam napravim “ugođaj”.
Možda nismo Odri, ali niko nam ne brani da doručkujemo u maloj crnoj haljini.
Dok su se one gnjezdile u foteljama, ja sam napravila američke palačinke. Do tada je i engleski čaj odstojao i bio spreman za posluživanje. Izvukla sam neki stari stolnjak, iznela palačinke i poslužila čaj u bakinim šoljama. Posle pretvaranja da tračarimo negde u Njujorku, a ne u mom stanu, napravile smo maske za lice. Nismo imale potrebne sastojke, ali maslinovo ulje, banana i pavlaka delovale su nam dovoljno zdravo. Potopile smo stopala u lavore, nanele maske, sa sve krastavcima na očima, te iskulirale celo prepodne, listajući časopise dok je kiša dobovala po prozorima.
Što šarenije to bolje. Boje su siguran način da se razbije tmurno vreme koje nam donosi jesen.
Negde u sred tog uživanja, počele smo da maštamo o šopingu u Milanu i ručku u Rimu. Nije bilo teško zaključiti da još uvek nismo ovladale veštinom teleportovanja, te smo se preselile u kuhinju i smandrljale špagete na brzinu. Napravile smo plejlistu od par Ramacotijevih (Eros Ramazzoti) pesama, posule parmezan, obukle fine haljinice i štikle i Italija je bila kod nas. Pretpostavljate da smo nakon toga, tačno u pet ponovo popile po šolju engleskog čaja with a few drops of milk. Čajanku je svakako propratio miran jazz, a i mi smo se našminkale i preobukle u skladu sa elegancijom tog trenutka.
Ne postoji ni jedan dovoljno dobar razlog zašto ne bismo mogli da napravimo filmsku scenografiju samo za jedan obrok.
Veče se bližilo, a nama se i dalje uživalo, a boga mi i mnogo puta smo spomenule Pariz u toku dana, pa smo odlučile da za večeru skoknemo do Francuske. Pravac kuhinja, meso iseckano na kolutiće, posuto belim vinom – čisto zato što deluje francuski. Salata po obodu tanjira, krompir i medaljoni u sredini, četiri čaše crnog vina, dve sveće, Edit Pjaf (Edith Piaf) u pozadini i voila!
Sve je u mašti! Nemojte dopustiti kiši da je spere.
Probajte, budite maštoviti, radite ono što drugi rade u filmovima, jer nema vremena za depresiju i smaranje. Priznajte da je daleko bolje da se povinujete hedonizmu.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i s toga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
