Ah ta zaljubljenost… Tako divan osećaj… Sve ti je lepo, stalno bi da se smeješ (da ne kažem kliberiš), mogu bombe da padaju oko tebe, tebi neće smetati. Tebi je u mislima samo tvoja simpatija (kako slatka, onako dečije neodoljiva reč) i ništa više. Ma, šta i da pričam (pišem?) znate na šta mislim. O zaljubljenosti je toliko toga rečeno, toliko se osetilo, međutim, šta kada se zaljubiš u najboljeg druga? To je nešto što ne bi smela, zar ne? Mislim, vi se družite, znate se sto godina kako sada da takvo divno prijateljstvo “pokvariš” ljubavlju?! I što je najgore, sve to se dešava baš ispred tvojih očiju. Ti se zaljubljuješ i misliš: “Oh, shit” i ne možeš da uradiš ništa. I samo misliš da će te ta druga strana provaliti “na keca” i brže bolje žuriš da se sakriješ.
Ali, znaš kako, ne možeš da biraš u koga ćeš da se zaljubiš. I da, večna je dilema da li reći ili prećutati i to je definitivno mač sa dve oštrice. Ako kažeš, a on ne oseća isto, sigurno si makar “okrnjila” vaše prijateljstvo jer on možda neće znati da se nosi sa tvojim osećanjima, baš kao što ni ti ne znaš da se nosiš sa njima. Još ako ima devojku… Jao. Ipak, ako on oseća isto – pa, zar to nije priča sa srećnim krajem? Dakle, nekada se isplati rizikovati. Znaš ono, bez rizika nema zabave. Pa, možda. Zavisi šta je u pitanju.
