Jednog sparnog prolećnog dana, rešila je Ljubav da odapne Amorovu strelu. I da pogodi baš Nju. Da joj oplemeni srce i uposli maštu. Da joj pruži sjaj kojim sija svaka zaljubljena duša. Amorova strela kojom ju je Ljubav pogodila bio je On.
Sve je bilo idilično. Ljubav je poslala leptiriće, koji nisu napuštali stomake Nje i Njega. Samo su želeli da budu jedno pored drugoga, satima su pričali, ljubili se i smejali. Upijali su jedno drugo. Teško su se razdvajali i sa nestrpljenjem iščekivali ponovni susret. Telefoni su im bili usijani, palčevi na rukama ukočeni. Prava savremena bajka. Slatka šaputanja na jastuku, tepanja, topljenja… I Ljubav je svila gnezdo između Nje i Njega.
Dajem ti svoje srce na dlanu
Prošli su meseci. Disali su gotovo kao jedno. Budili su se sa osmehom, sanjali iste, slatke snove. Bila je čvrsto u Njegovom zagrljaju. Sigurna i zaštićena. On je bio njen vitez, a Ona njegova princeza. A onda… Oluja. Taj crni oblak iznenada se nadvio nad njima. I kao pravi tornado protutnjao gnezdom. Poput pljuska pratile su ga suze, a poput grmljavine vika. Pucalo je na sve strane. I baš kao nakon letnjeg nevremena, sve se stišalo. Opet su počela cvrkutanja između Nje i Njega, ali…
Ušunjala se stara dobra Sumnja. Poput kiseline nagriza i najčistiji odnos. A šta bi Sumnja bila bez verne drugarice Ljubomore? To je tandem koji je Ljubavi mnogo puta zadao glabovolju i uzdrmao je. Ali nevina Ljubav ima jakog saveznika – Vreme. Da nema mudrog Vremena, mnoge temelje koje je Ljubav izgradila porušile bi ove furije zla.
Ma, poštedi me toga!
Ljubomora, po prirodi lukava i prikrivena, uvek vreba iz zasede. Čeka i najmanju pukotinu i najpre bojažljivo, a naposletku odvažno stupa na scenu. I stvara procep. I to u umu koji je već natopljen Sumnjom. Već je duboko opijen njome, i svim svojim ispadima polako počinje da truje i Nju. Ona se opire ovom do sada nepoznatom ukusu i nastavlja da ga voli. Da strpljivo razgovara sa Njim satima. Nekada i danima. Razdirao je osećaj bespomoćnosti. Zemljotres je tresao kuću Ljubavi. Iako oštećena, i dalje je dovoljno jaka.
Ali oluje su bivale sve češće. More teških reči palo je među Njima. Njihova srca i misli čas su udarala o stene poput brodova zahvaćenih burom, čas plovile tihim morem dobijajući povetarac u jedra. Na trenutke su bili kao jedno, ali dok pukneš prstima pretvarali su se u ljute protivnike. Kao političari u borbi za vlast. Ljubav je postala zbunjena. Ne nadograđuje svoje gnezdo. Samo ga krpi.
Prošle su godine obeležene brodolomima i uzdizanjima. Međusobnim spuštanjima, pa kajanjima zbog njih. I On i Ona duboko su ogrezli u Bes. Strpljenje jedno za drugo izgubili su u mnogim ubeđivanjima ko je i zbog čega u pravu. Kod Njega je Ljubomora vešto izmanipulisala Komlekse i nahranila Ego, a kod Nje, Ponos je teško ranio Ljubav. Nastanila ih je Sujeta. Oboje su bili već previše umorni i okupirani sopstvenim malenkostima da bi se borili sa vetrenjačama.
Uvek dobiješ svoj deo nazad
Od gnezda je ostalo tek nekoliko slamki da svedoči o tome da je baš na tom mestu, između Nje i Njega, stanovala Ljubav. Vreme je za Njih stalo. Ukrali su mu jedno parče, iskusili su sreću. Okusili i Tugu. Njoj se nije dopao taj slan ukus. Zagrizla je drugo parče – Slobode. Slatka je. Sada ruku pod ruku sa Slobodom uživa u novootkrivenom Miru i iskreno se smeje. Ponovo sija. Ponovo voli!
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
