Uvek lepo počne. To je uslov. Inače nikada nijedna veza ne bi odmakla od početka. Nemate mnogo razloga da date šansu nečemu što je u startu teško i naporno, puno prepreka i nesporazuma – kad se radi o početku veze. U svakom drugom slučaju uzećete zdravo za gotovo opšteprihvaćenu mudrost da je svaki početak težak i trudićete se da prevaziđete prepreke, steknete sigurnost, prilagodite se i dostignete željeni kvalitet. Nećete odustati od posla koji ste tek započeli i ne snalazite se baš najbolje, kao što nećete odustati ni od braka i roditeljstva, jer tu samo možete da učite, usklađujete se i idete napred. Ali da bi sa nekim uopšte stigli do tako ozbiljnih početaka, morate prebroditi početak veze.
Niko, međutim, ne želi da prebrodi početak veze.
S pravom očekujemo da nam veza krene kao u bajci. Da nežnost, strast, bliskost, obožavanje i divljenje pršte nekontrolisano, poput polomljenog hidranta. Jer to je ono čemu služi zaljubljenost. Ako ni ona u samom startu ne donese svu tu divotu, kako da je očekujemo kasnije, tokom veze? Ali to je zamka. Na koju imamo puno pravo.
Zaljubljenost je ono na šta se upecamo, jer više od svega volimo da budemo upecani. I to je jedina nadoknada koju veza može da nam ponudi za sve kasnije obrte i gluposti.
Na početku, beše svetlost.
Vidite jedno drugo u najlepšoj svetlosti, trudite se da se prikažete iz najboljih uglova, pokazujete svoja najlepša lica. I još imate obraza da kažete zbog tebe sam bolji čovek. Ali, sačekajte da prođe godina, dve, pa onda to ponovo izjavite, tako da osećate da je istina.
Veća je verovatnoća da ćete se posle tog vremena u čudu pitati šta se pobogu, desilo za to vreme? Kako ste od onako divnog početka dospeli tu gde ste? Kada se vaš princ pretvorio u svinju? Glupana? Dosadnjakovića? Nasilnika?
Vrtećete film od početka pa do sadašnjeg trenutka i unazad, po sto puta. I nećete moći da uhvatite nikakav momenat u kom se promena dogodila i postala upadljiva. Samo ste postepeno bivali sve zabrinutiji, razočaraniji, tužniji, uplašeniji.
Nekako je ispalo da je onaj zaljubljeni tip, koji je bio najsrećniji kad vas gleda i dodiruje, toliko nesiguran u sebe, pun kompleksa i frustracija, da nikada nije najsrećniji i da vas sve prekornije gleda i sve ređe dodiruje, kao da ste vi krivi za to.
I nekako je ispalo da njegova simpatična pogubljenost nije posledica slepe zaljubljenosti, nego da je potpuno smotan, čak nesposoban za jednostavne, praktične, dnevne životne zadatke.
I nekako je ispalo da ste stalno napete i pod pritiskom, jer nikada niste sigurne kako će biti raspoložen kad se pojavi, tojest, šta će ga iznervirati i izazvati da vam pravi scene, ili nešto još gore.
I nekako ćete zateći sebe kako se svakog dana tešite vizijom početka, razmišljajući o tome kako takve divne stvari sigurno ne mogu da nestanu i da se izgube. I kako se mučite mislima kako možda niste učinile sve što ste mogle da održite zaljubljenost i osećanje pripadnosti i kako ste mu verovatno postale dosadne i neprivlačne. Dok se posle još nekog vremena ne zateknete kako svakog dana preispitujete svoj zdrav razum i inteligenciju.
Mora da sam poludela, kad ovoliko dugo ovo trpim. Kako sam postala tako glupa, kad nisam u stanju da shvatim da ovo nije moj život?
Kad se zabrinete za svoju glavu, svoju dušu i svoje dupe, tek onda ste sposobne da se iščupate iz čarolije divnog početka, koja se odavno pretvorila u otrovnu crnu magiju.
Izvor fotografija: pinterest.com
