Ono o čemu često razmišljam jeste rečenica moje profesorke – mi biramo u koga ćemo da se zaljubimo. Smejala sam se pre desetak godina tom idiotluku od rečenice, jer sam je bukvalno protumačila, ali ako zagrebem malo dublje, onda je to upravo ono što sam uradila. Delimično sam kontrolisala izbor dajući priliku nekome ko je stidljiv i koga bih prvog eliminisala kao ponuđenu opciju.
Ako neprestano jurimo osobe koje predstavljaju model onoga što smo zamislili i i dalje nam ne ide, zar ne bi bilo moguće da je problem u strukturi modela koje smo brižljivo izgradili? Devojke odrasle bez oca i momci preterano vezani za majku sigurno nesvesno teže da se vrate onome od čega su krenuli, tj. onome što im nedostaje – očinska figura ili majčinska briga. Da li je onda njihov izbor 20 godina starijeg dečka koji daje savete i devojke koja ne izlazi iz kuće ako se njen dragi prehladio, ispravan izbor i zdravo za njihov razvoj?
Naravno da nemam sve odgovore, ali preispitivanje odluka i izbora uvek mi je pomoglo više od bilo koje drugarice ili proklinjanja sudbine. Najveći broj problema polazi upravo iz naše glave. Nisam rešila gomilu svojih i ne mogu da vas ubeđujem da sam primer čija bi slika trebalo da stoji u rečniku za objašnjenje – emotivno stabilno biće, ali učim. Iz svake veze izađem sa bar još jednim saznanjem o sebi, svojim manama, željama, načinu na koji mogu ili ne mogu da funkcionišem i onome što u nekome tražim. Toplo to preporučujem i vama. Budite otvoreni prema različitosti, ne izbegavajte nekog samo zato što nema zelene oči, a vi se baš ložite na zelene oči. Možda ćete propustiti osobu sa kojom biste podelili najlepše trenutke svoga života. A ako lepo ne znači i večno, ne znači da nije vredelo.
