Mušrik vernik, kapi kiše, osvanuo sam.
Sa prozora zora preka tera mučni san. Bez gospoda i bez reda, Jusuf oplakuje prošli dan. Molili ga svi jarani da ne ječi u kafani. Moliše ga da ne viče, nad istinom da ne kune, moliše ga al’ uzalud, ljubav to ne ume.
Iz čaršije noć izmiče, bela suza pokvasiće sve što Azri ne može da da. Sa kaldrme podrhtava jedan korak nesrećnika, to se Jusuf kući vraća, al’ sebi ne dolazi više.
Omlatiše puste noći po duši goloj nesrećnika, zove Azru, ali šuti, doziva je al’ ne zove, miče usne koje ne govore.
U postelju, u jaz pada, velik je za njega svet. Velik jeste, ali mesta nema da preživi Azrin beg.
Sad se Jusuf seća dana kad mu beše sve kafana, kad je Azra ulazila u tu sobu gde on sada bledi, kad je sama prolazila tamo gde on malo vredi. Plakala je sva od jada, nosila je noći breme, čekala je k’o nikada da on dođe i prestane. Sećao se svih tih žena što su Azri dušu krale, što su sa njim sve do zore krile tajne što se nikom ne govore.
Akšam pada, majska kiša otežala Bosfor teški. Tog je dana istrčala da stopalom nebu zgreši.
Molila je vazda Azra da mu bude ona jedina, molila ga, al’ ne vredi, lepša onda beše Jusufu njegova istina.
Noć pod vodom već se širi, na Bosforu duše nema. Sjuriše se kapi žene, sjuriše se kapi kiše.
Po Bosforu...
Zajecala sena žene, glasak pušta kroz Bosfora gvožđe:
– Kada me smrti, jošte živu, uzmu pod svoje, a jalova zemlja postane mi večna raka – podrhtavaće sve što je živo u meni bilo u suzama pognutih glava. Ta je da su se sagle da su zemlji bliže, ja ih neću mrtva videti ni da su još malko zemljici niže.
Pada kiša po Bosforu, bacila se Azra u vodu.
Zato sviću teške zore, zato Jusuf mira nema. Za njega se mnogi mole, ali spasa njemu nema. Pridošao iz kafane, na mostu ga poslaše. Tamo tvoja jedina žena nikad tebi jedina bila nije, tu sad brodi tuga njena i smrću voda odiše.
I kad sunce bude zasjalo on će pokisli Bosfor doveka da gleda i da ga od zlata zlate, Bosfor njemu u oku je zanavek slika bleda.
Mušrik vernik il’ nevernik, kapi kiše, osvanuo sam.
Sa prozora zora preka tera mučni san. Bez gospoda i bez reda, Jusuf oplakuje Azrin večni san.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
