Živimo pod velom okolnosti koje se graniče sa mogućnošću da uvek igramo na kartu pameti. Oni umno krhkiji, a opet egoistično nepokolebljivi gađaju nas kamenjem, a nas obuzme tuga jer hleba za odbranu nema – burgija nije bila zlazna, pa nije zavrtela intenzitetom kakav ovaj poredak očekuje, neimanje novca neću posebno navoditi. I to nas sravna sa tlom, naš duh ostane skriven u čarobnoj lampi koju nema ko da pomiluje. A mnogo dobra svetu možemo doneti. Samo udaraju, lome i kritikuju.
Kada je dosta?
Sve dok nam prijateljski nasmejan čovečuljak ne zakuca na unutrašnju stranu moždanog tkiva, dok nas tako malen i u punoj snazi ne ošamari glasnim „ne“ i dok nas tako sićušan ne obaspe znanjem koje poseduje. Reći će samo jedno – pametniji ne dopušta. To je motivaciona injekcija koja budi i osvešćuje bolje od jake i slatkasto pitke jutarnje doze kofeina.
