Možda te više niko ništa i ne pita u stilu “kad ćeš već jednom da nađeš nekog” jer te to pitaju poslednijh dvadesetak godina i sada već više niko ne veruje da možeš nekog da nađeš, više te ne gledaju sa otvorenom brigom, nego sa skrivenim sažaljenjem, majka više ne kuka za unučićima dok je još živa, nego samo uzdiše i koncentriše se na stanje sopstvenog života, prijateljice su odavno prošle kroz sve faze sa tobom – od one u kojoj si se odušavljavala njihovom decom, preko one kad su počele da izbegavaju da uvode decu u vaša druženja, da te ne bi dodatno uznemiravale, do one kad ti njihova deca samo mahnu, traže kevi neke pare i zbrišu, a ona (keva, tvoja drugarica) gleda u pod da ne bi gledala u tvoj pogled na tinejdžere koji su do juče bili bebe.
Do juče si se i sama nadala da ćeš bebi svoje drugarice uskoro roditi najboljeg druga ili drugaricu.
Deca tvojih prijateljica imaju redovniji seks od tebe. Stabilnije veze. U stvari, poređenju nema mesta. Imaju život, imaju ljubav, imaju radost, a ti nemaš ništa. Imaš stezanje u grudima i hladnoću u stomaku, jer, pobogu, gaziš četrdesetu i umesto da sa svojom ćerkom razgovaraš o kontracepciji, razmišljaš o tome kako ti vrlo verovatno uskoro kontracepcija neće biti potrebna, a ne sećaš se ni kada ti je poslednji put bila potrebna.
Veneš. Prosto samu sebe sasušuješ iznutra, orošavajući se žaljenjem, strahom, samosažaljenjem, kajanjem, zavišću (lepo si mogla da se udaš za…bilo koga od svih onih koji su te hteli, dok su te hteli i svima je bolje nego tebi), natapaš se pesticidom gorčine i jeda. Isprala si sebi mozak čistim otrovom.
Kad ti kažu da je sve u glavi, u ubeđenju, u verovanju, dođe ti da vrištiš od muke. Ali jeste. Tako je. Dotakla si dno. Sledeće što može da se desi, jeste da kreneš da isplivavaš, ali neće se desiti samo od sebe, moraš malo da „poguraš“. Ok. Odakle da počneš?
