“Izludeću! Klasika, svaki put kada se vratim s mora ja upadnem u blagu depresiju, iako izgledam nikad bolje, al’ ovo se više ne može podneti. Pogledaj, bre, ti te face, onaj tamo prosečni, više sebe gleda u ogledalo nego ove cure oko njega. Ne mogu ja ovo, vraćam se lepo u Kotor, oni primorci Đetići su lek za moju ojađenu dušu od ovih probisveta. Mrzim Beograd u avgustu”, trtlja moja drugarica, nadasve pametna, lepa i uspešna, dok ispijamo pivce u “Bitefu” na Kališu na jednoj džez svirci, okružene “beogradskim mlađim filom” ili onima koji su to samo wannabe. I činjenica, iako smo obe tu noć bile “ladys in red”, nasmejane od uveta do uveta, vrlo brzo smo se skucale i zabrinule za sopstvene ego baterije, napunjene prethodne tri nedelje na moru. Niko bre ni glavu da okrene, a kamo li da priđe!
Gomila muškaraca sa muškarcima, piju, puše, i devojke s devojkama koje su se navikle same da prilaze. Nema im druge, jer ovo je velik grad, a njihove ciljne grupe nisu splavaroši, nego gradske face i urbani obrazovani tipovi. Kao čeljade iz Beograda koje je od svog rođenja svakog leta prohodavalo na šetalištu u Herceg Novom, gradu umetnika i ozbiljno zgodnih primoraca u kome se leti sjate najbolje ribe Beograda i Novog Sada, sabirala sam njihove utiske i činjenice – kakvi su nam to lavovi s asfalta koje neizmerno volimo, a kakvi su morski vukovi za kojima leti odlepimo?
