Dan je počeo čudno. Tačnije rano ujutru. Kao osoba koja je zamenila dan za noć, nije bila sigurna kako izgleda ustati ranije. Pomalo razočarana skuvala je slabu kafu već rešena da prespava popodne i napuni baterije za noć. Ekran mobilnog telefona nije pokazivao nikakve novosti, što je i bilo logično s obzirom da je za njeno društvo ovo deo dana kada veruju da je napolju i dalje mrak.
Kasnije dok se izležavala, tek probuđena i ošamućena mogla je videti da je na satu 20 časova. Uspaničeno je skočila iz kreveta svesna koliko vremena oduzima lakiranje noktiju, feniranje kose i šminkanje. A onda se upitala sa kim iz mnogobrojnog društva uopšte i izlazi. Dograbila je mobilni telefon da dozna odgovor i doživela jednu čudnu situaciju. Ekran je i dalje bio bez novosti. Nema poziva, nema poruka. Trči i panično pali kompjuter. Nestrpljivo otvara browser kada se njen računar usled remećenja ritualnog paljenja, blokira. Pomisao da propusti bilo kakvo subotnje dešavanje i ostane kod kuće uz činiju loše iskokanog kukuruza, činila ju je nervoznom. Čak i u slučajevima gripa, virusa ili neke druge bolesti njeno telo je bilo isprogramirano tako da se do subote uveče oporavi. Kuljajući od besa i blagog straha čeka konektovanje preko mt:s mobilnog wap-a. Momentalno joj biva lakše kada ugleda jednu poruku i tri tagovane slike od prošle subote. Skoro sigurna u sadržinu poruke, otvara je i sada mnogo podrobnije oseća napad panike. Poruka je samo jedna od onih promoterskih i to, na njenu nesreću, za rezervacije u omiljenom klubu.
Napolju je mrak, a ona bez plana. Besnela je na pomisao da je se niko čitav dan nije setio. Ponos joj u životu ne bi dozvolio da pozove bilo koga i na taj način stavi do znanja da zapravo nema nikog drugog. Doduše ona nikada to nije radila, pa ni ne zna. Ovo je noćna mora. Čak su i mama i tata izašli. Pokušava da opravda drugarice, verujući da verovatno nekim čudnim sticajem okolnosti ni one nisu nigde izašle, stoga rešava da se posveti sebi. Nasula je vino u čašu i iz šteka izvadila kutiju slim cigareta. Potom je sela na terasu. Pomišlja da zapravo nikada nema priliku da se ovako opusti. Društveni život, kao i svaki drugi nikada nije smeo da pati. Ipak onaj pravi život jeste patio ugušen svim svojim ograncima. Osećala se nekako jadno što razmišlja o stanju stvari subotnje večeri i što se uopšte teši ovim jeftinim “hedonističkim” filozofijama. Zaključuje mišlju kako utehe ipak nema: 23 godine na subotu veče, sama. Strašno.
“Ali kako je tako je”, jedva čujno prozbori dok pali radio. Prvo što čuje su reči voditelja “Da li ste spremni za ludi provooood?! Beograd je najluđi sub…..” ugasi radio, jer ovo ipak nije bila dobra ideja. Nije želela da upali svetlo na terasi. Sedela je sama u mraku. Ovako je komšije ne vide, pa ni ne dolazi do rizika da pomisle kako je ona pokraj čaše vina, sama, na terasi. Iz stana pored izlazi sređeni komšija i ide ka parkingu, a do njene terase dopire miris parfema “One Million”, za koji voli da kaže da noć i muškarce čini poželjnijim.
Sada je sama, pijana i više ne mari za svetlo koje je upravo upalila, pošto su svi već izašli. Nema ni ko da je primeti. Već je 11 sati.
“Što se ne javljaš ceo dan?”, upitala sam je pošto sam je pozvala.
“Što se vi svi ne javljate ceo dan?!”, ljutito u klinačkom stilu napad je najbolja odbrana uzvrati.
“Pa verovatno jer sam u gužvi. Šta se dešava je l’ idemo negde? Gde su svi?!”, mogla sam osetiti kako sam rastopila njenu dosadašnju ljutnju i nezadovoljstvo u glasu.
“Da, da, da! Dođi po mene za sat vremena, pijana sam ne mogu da vozim!”, razdragano je rekla i prekinula vezu.
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
