Iako nemam emotivnih preferencija prema godišnjim dobima, kao ni prema kontinentima, gradovima, narodima, ovaj ulazak u zimu ne prija mojoj kreativnosti. Već nekoliko dana razmišljam samo o pravljenju gnezda u svom stanu, a želju za putovanjima zadovoljim čak i odlaskom do pijace.
Da bih pokrenula svoj uspavani instinkt za lutanjem, prisetila sam se nekoliko zimskih dana u Beču ovog februara, kada sam osetila najoštriju hladnoću u svom dosadašnjem životu. Iako sam tada znatno učestalije psovala sebi u bradu, tj. u šal kojim sam pokrila bradu, uspomene sa tog putovanja su mi vrlo tople.
Sve je počelo kada me je Sneža pozvala da poslednjeg vikenda februara obeležimo njen rođendan u ovom prelepom gradu. Bio je to prvi put da sam bila samo putnik, ona je preuzela svu organizaciju na sebe. Novo iskustvo za mene. Iako sam odrasla uz novosadsku košavu koja je zimi nemilosrdna, bečki vetar je bio skoro nepodnošljiv. Dočekala nas je temperatura od -16°C, ali to nije omelo naš plan da hodamo po ceo dan. Nikada manje fotografija nisam napravila, samo zato što prsti to nisu mogli da izdrže. Fotoaparat skoro da i nisam vadila iz tašne, a telefon na selfi-štapu je radio po principu: šta god i kako god snimim za pola minute, biće dovoljno!
Doputovale smo autobusom, međunarodnom linijom, i to iskustvo ne preporučujem. Smeštaj smo našle preko poznanika, na sjajnoj lokaciji, što znači da smo odatle mogle peške dobaciti do svih centralnih tačaka našeg interesovanja. Unapred smo pripremile spisak objekata koje želimo posetiti i prema njemu se kretale.