Prvi deo serije “(Para)normalna devojčica” pročitajte ovde
Plašila sam se da volim. Priznajem! Vezivanje je za mene bilo opasno. Sebe sam shvatala kao magnet za neobjašnjive situacije. Viša sila mi se sve više mešala u svaki kutak života, kvareći moje planove.
Onog dana kada sam izgubila osobu koja me je naučila prvo slovo, što se bilo najbitnije u mom životu, osobu koja je bila bez poroka i zdrava kao dren, shvatila sam svoje malo, bespomoćno postojanje na ovom svetu.
Moj deka je otišao brzo, ali malo vremena koje sam provela sa njim i dalje pamtim.
Nakon što sam se odvojila od porodice, izbegavala sam momke – nisu me zanimali. Škola mi je odlično išla. Moja draga bakica je stalno govorila: “Ljubav i škola ne idu zajedno!” i “Ne uzimaj bombone od nepoznatih ljudi!” Obožavam je! Sve se to ispostavilo kao tačno. Zato bez smejanja!
Srce mi se jos jednom polomilo kada se moja najbolja drugarica, sestra, preselila na drugi kontinent. Danas, posle mnogo godina, iako je volim beskrajno, shvatam koliko se naš odnos promenio. Život nas je odvojio. Viša sila! A sećam se kako smo sve zajedno probale po prvi put.
U međuvremenu sam se u srednjoj školi sprijateljila sa jednom divnom devojkom, jako čudnom i meni sličnom… Ispostavilo se da moja mama i njena tetka rade zajedno. Mali svet! A onda je i ona otišla. Dobila je stipendiju i otišla u gimnaziju susedne države. Opet jebena viša sila!
I posle svih tih iskustava, tuge, odvajanja, pisama i telefoniranja, najmanje sam želela da se s nekim sprijateljim ili zaljubim! No, to nije bila stvar izbora. Samo se pojavio!
(Para)normalna devojčica, mlada i zbunjena svojim postojanjem i svrhom na ovom svetu naletela je i na njega. Poljuljao je ritam njenih koraka, ritam njenog srca.
Sreli su se jednog vikenda u njenom rodnom gradu. Bila je to jedna kišna novembarska noć, a ona u haljinici… Ma, njoj je bio jul u srcu kada ga je ugledala. Imao je dve zvezde umesto očiju i konstantno joj se smeškao. A onda ju je upitao nešto glupo – da li tu ima još neki klub – pa da mu objasni. Pričali su malo. I, gle čuda, živi nekoliko stanica od njenog stana u Beogradu i završio je gimnaziju u koju ona ide. Viša sila ili mali svet?
Kada su se poljubili svet je stao. Muzika je prestala. Srce joj je bilo u grlu, a on je mirisao tako božanstveno. Znala je da joj ne treba sve to u životu, da je previše to slučajnosti za jednu noć. Ali on je bio neodoljiv. Ogrnuo je svojom kožnom jaknom i otpratio kući nakon sedam sati udvaranja, poljubaca i upoznavanja.
Sedamnaest mi je godina,
Još se nisam ljubila
Sedamnaest mi je godina
Pa bih probala
Sedamnaest mi je godina,
Još se nisam ljubila
Zar još treba godina
Da bih probala…
Sve je bilo idealno, a to ju je plašilo. Upoznao ju je sa celom porodicom, ortacima. Smejali su se svaki dan. On joj je stalno donosio špansku muziku. Zvao ju je svojom lepoticom i boginjom. Ali nešto je nju kočilo i nikako nije mogla da se oslobodi osećaja da postoji nešto što ne vidi, ne čuje. Nešto što ne zna. Bila je ukočena, zatvorena, shvatala je ovu ljubav kao platonsku. A on se opet plašio da je pipne, delovala je tako krhko i čisto. Dok su oboje zatvarali oči pred očigledno nemogućom ljubavnom romansom, desilo se sledeće: jednog dana javio joj je da stiže za pola sata, da ima najpametnijeg dečka koji je položio ispit, dobio desetku… Nije stigao ni nakon 10 dana.
Tog desetog dana pozvao ju je neki nepoznat broj. Javila se. S druge strane žice čuo se njegov glas: “Lepotice, mislim da je vreme da ti kažem zašto sam onako nestao…”
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
