Oduvek me je privlačio taj grad ljubavi, svetlosti i mode, Pariz – sve u jednom. Još kao dete maštala sam o danu kada ću ga posetiti i uživati u svim lepotama koje pruža. Čvrsto sam verovala da je to moje idealno mesto u kojem ću provesti život. A onda kada sam konačno koračala ulicama Pariza usledila je, najblaže rečeno, neverica.
Prvo mesto koje sam posetila bio je stari deo grada – Monmartr, prelepo mesto ušuškano na visini, pravi raj za boeme. Ispred velike bazilike “Svetog srca” nalazilo se leglo pijanih i nadrogiranih ljudi. Povremeno su vikali, pevali, udarali, a onda ni otkuda pojavila su se trojica Arapa koji su nam se obratili veoma agresivno, s obzirom da smo ih ignorisali, glasno su nas psovali, zatim i izvadili noževe, a ja sam prestravljena ovim događajem pobegla bez osvrtanja.
Ništa bolje nismo prošli ni u metrou. Epidemija beskućnika, crnaca i Arapa koji samo vrebaju trenutak kada će vam oduzeti novčanik. Čvrsto stežući tašnu, nisam ni primetila kada su devojci do mene ukrali fotoaparat i pobegli. Naravno, ovakvih stvari ima svuda u svetu, ali valjda zbog tolike koncentracije ljudi, u Parizu je ovaj problem posebno naglašen.
Šetajući ulicama koje vode do Ajfelove kule zaključila sam jednu stvar. Tako divan grad koji ima toliko toga da pruži, a tako puno loših ljudi koji ga uništavaju. Ono što su ljudi vekovima stvarali u ovom gradu, oskrnavljeno je tokom poslednjih par decenija od oslobađanja kolonija.
U muzeju Luvr usledilo je pravo osveženje, čitav grad pod zemljom, zaista neverovatno koliko lepote na jednom mestu. Sva umetnička dela sačuvana su tu, a ja sam se satima i satima šetala i divila. To je taj Pariz koji sam zamišljala.
Isto oduševljenje doneo je i prelepi Versajski dvorac koji me je ostavio bez daha. Šetala sam po njemu kao dete u prodavnici slatkiša, divila se i fotografisala svaki deo. Razmišljala sam koliko je bilo potrebno vremena stvoriti ovako nešto, u kakvom su luksuzu kraljevi živeli dok je narod jedva preživljavao. Nije ni čudo što su Luj XVI (Louis XVI) i Marija Antoaneta (Marie Antoinette) bili toliko omraženi. U takvom rajskom okruženju zaboravlja se na realnost.
Jedne večeri odlučila sam da vidim i kakav to noćni život pruža Pariz. Ljudi koji već dugi niz godina žive tu, upozorili su me da postoje delovi grada u koje se ne sme nikako zalaziti. Tako, na primer, postoji crnački kvart u kojem nikako ne smete dolaziti noću, jer se možda nećete vratiti odatle. Postoje klubovi u koje dolaze ljudi određene nacionalnosti. Ipak, dobro sam “prošla” i zaista se lepo provela.
Iz razgovora sa devojkom našeg porekla, koja u Parizu radi pri policiji kao prevodilac, saznala sam da je ovo grad koji ne miruje u bukvalnom smislu te reči, jer opasnost vreba sa svih strana i zaista treba biti oprezan. Zakon je nekad nemilosrdan i pravda ume da zakasni.
I dalje sam zaljubljena u ovaj grad, ali više ne verujem u onu idealnu bajku o njemu. Prelep jeste, ali sivilo koje ostavljaju ljudi u njemu nikako nije zanemarljivo.
Izvor fotograifja: unsplash.com
Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.
