Zato što govorimo o ogledalu. Ako pronalazimo partnera podstaknuti potrebom da nas neko voli, da dobijemo ono što nam nedostaje i zatičemo se u situaciji da mu zaprepašćeni, očajni, ljuti i iznevereni govorimo “ti mene ne voliš” mi to govorimo ogledalu. Osoba iz ogledala nam uzvraća optužbu.
Govori nam da sami sebe ne volimo. Mi. Sami. Sebe. Partner nam samo pomaže da odigramo svoju dramu i da je shvatimo. Nama nedostaje ljubav. Ali ne njegova, nego naša sopstvena. Niko nam ne može dati ono što ne dajemo sebi. A opet, može nam pomoći da sagledamo šta to ne dajemo sebi i podstaći nas da počnemo. Čak i ako je taj neko najgori partner na planeti, ćudljiv, alkoholičar, nasilnik, surov i sebičan, on je naš učitelj, napuklo ogledalo našeg ega, naše slabosti, naše neljubavi prema sebi. I treba da mu budemo zahvalni.
Ako smo prilično svesni, pročišćeni i vibriramo na višem nivou od svog partnera, poznajemo i razumemo stvari koje on još nije prihvatio, iskusio i dosegao, mi smo ogledalo njegovih mogućnosti. Tu smo, zato što on može da podigne svoju vibraciju i da nas prati. Kad on besni i pripisuje nam osobine koje nemaju veze sa nama, mi se nećemo naljutiti i optužiti ga za nerazumevanje. Reći ćemo mu da ga volimo i kad je besan i da znamo da to nema veze sa nama. Nećemo se ogledati u njegovom besu i strahovima, jer već smo proučili sebe u takvim ogledalima. Sačekaćemo blistave momente kad nas razume, divi nam se i uzvraća ljubav i prepoznaćemo ih čak i kad on to ne čini onako kao mi, nego na svoj osoben način.
Partnersko ogledalo je ipak pretežno dvosmerno svo vreme, ali ako neko od nas vidi onog sebe koji je bio juče, dok onaj drugi vidi sebe koji će biti sutra, dinamika međusobnog razvoja postoji i funkcioniše.
Aleksina Đorđević
