Kroz život srećemo veliki broj ljudi, zaljubljujemo se u njih, i većina probudi samo strast i neku vrstu kratke i, po nas, varljive opsednutosti pod lažnim utiskom da su savršeni, ali samo jedna uspe da objedini sve to u onu najlepšu reč – ljubav.
Ta osoba nas ili odmah parališe ili strpljivo kupuje, skida sloj po sloj velova tajni, postaje prijatan i neophodan sagovornik u ćutanju, razlog naše budnosti dok spava kraj nas. Čini da se osećamo boljim osobama, a sve to samo zato što je tu, što smo bili toliko prisebni i svesni da je poznamo u skupini istih kao neku drugačiju. Možda ona ili on i nije bila sve što smo sanjali, ali će postati sve ono što ćemo želeti.
Ali!
Koliko smo, u stvari, spremni za ovakvu ljubavnu priču? Želja postoji. Ljubav postoji. A odricanje, menjanje sebe (pod ovim mislim na menjanje svojih nedostataka), ustupci i ono što nekima najteže pada – poverenje? Koliko nas je spremno za sve ove korake?
Biću subjektivan – ja jesam!
"Volim kada si ozbiljna kada prođeš rukom kroz kosu, kada ti prođem rukom kroz kosu, kada te poljubim i kada me poljubiš, onako, iz čista mira"
Ako sa jedne strane imamo nekoga koga volimo svom jačinom svog bića, a sa druge naše gadne karakterne osobine i navike, stvar je jasna – menjajmo se!
Svaka promena nabolje je plus za dalji život, na prvom mestu zbog nas samih. Nema mesta onome: “Da me voli, prihvatio/la bi me takvu kakav/va jesam”. To je samo opravdanje za našu slabost ili narcisoidnost.
Prilagoditi se nekome ne znači nužno i izgubiti sebe (dođavola, niko nam neće seći ruku i prišivati tuđu), to je samo preoblikovanje koje je neophodno da biste imali bolji odnos sa partnerom. Naravno, pod pretpostavkom da to želite. U suprotnom, nema svrhe da radite nešto što nijedno od vas dvoje ne bi učinilo srećnim.
Dalje, postoje osobe koje imaju strah od vezivanja. Sa njima morate polako, kao sa detetom. Sticanje poverenja gradi se spontano, obazrivo i sa mnogo, mnogo strpljenja.
Ne morate nekome dati čitav svoj istorijat na dlanu, samo ga pustite da od trenutka kada uđe u vaš život i postane deo njega. Sve ono najbolje u nama ispliva na površinu, samo od sebe. U ljubavi, barem onoj pravoj, pogotovu.
Biće teško, ponekada ćete se mrzeti, kopaćete oči jedno drugome, terati tu osobu od sebe, možda je čak i povređivati, ali vremenom sve dolazi na svoje. Samo treba odagnati taj strah. Onaj ko kaže da se ne plaši, laže. Strah je uvek tu, samo je bitno da li vas on jača ili čini slabijim.
Možda ta osoba neće biti sve ono što ste sanjali, ali, sasvim sigurno, postaće sve ono što ćete želeti za sebe.
“Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”. Ja znam šta želim. I neću da vas lažem – plašim se. Kockam se sa svojim emocijama, ali idem glavom kroz zid. Neka se samo ostvari…
Stevica Svetozar Rajčetić je rođen u pravim godinama, ali u pogrešno vreme. Za sebe tvrdi da je savršeno nesavršenstvo i potpuna negacija onoga kakvim ga ljudi vide. Živi u Beogradu, ali je duhovno uvek u Novom Sadu i možete videti njegovu siluetu kako sedi na zidinama Petrovaradina, zamišljeno gleda ka mostovima na Dunavu… Njegova poruka čitateljima i svim prijateljima glasi “In vino veritas”.
