Kad nas izda neko blizak, koga volimo i na koga smo računali, to toliko boli i povređuje, da ne možemo da ostanemo mirni ili da uopšte ne primetimo šta se događa. Ali, kad izdajemo sebe, često nemamo pojma šta radimo. Jedino što nam ukazuje na samodiverziju, jeste nezadovoljstvo koje stalno osećamo, kao da nismo sasvim svoji. I nismo, kad izdajemo sebe.
Upoređujemo se sa drugima
Jedno je imati uzore i razvijati svoje potencijale po ugledu na one koji su se ostvarili i postigli ono što i mi želimo, a sasvim je druga stvar upoređivati se sa drugima stalno na sopstvenu štetu. Uvek ima boljih, pametnijih, uspešnijih, talentovanijih, mlađih i lepših od nas. Ako postavimo sebi ciljeve i imamo uzore koji su ih postigli, krećemo se putem kojim želimo da idemo, ka svetlosti koja označava postignuće. A ako stalno zastajemo da se uporedimo sa ovim ili onim na svakoj deonici svog puta, onda idemo u cik cak, vrtimo se u krug i vraćamo unazad. Cilj svakog puta je realizacija autentičnosti, integritet i samopuzdanje. Upoznajte sebe i svoje mogućnosti i cenite svoj napredak u odnosu na sebe, a ne na druge.
Čekamo na sreću
Još samo da smršamo, ili da se opet zaljubimo, ili da se preselimo, završimo započeti posao, otplatimo kredit, uradimo ovo ili ono, pa ćemo biti srećni. Ili da sačekamo da se završi ovaj period, da nešto prođe i da sreća najzad dođe. Znači nikad. Uvek ćemo imati još nešto što moramo da obavimo ili nešto što treba da prođe, da bismo najzad dozvolili sebi da budemo srećni. Sreća nije postignuće, nego stanje zadovoljstva sobom i svojim životom, bez nekog naročitog razloga, prosto onako, jer volimo sebe. Sreća je čin ljubavi prema sebi.
