Od trenutka kad skapiramo da je sramota da idemo goli, jer smo porasli, do trenutka kad golotinju uvedemo u praksu intimnog kontakta sa drugom osobom, a malo kasnije možda dostignemo i nudističku praksu, kao najviši stepen oslobođenja od telesne stidljivosti, napakujemo količinu nesigurnosti, ustezanja i stidljivosti na raznim poljima i u raznim situacijama, toliku da nam potraje čitav život. U međuvremenu naučimo da svoje stidljivosti nazivamo drugim imenima. Pa tako često kažemo da nam je glupo, neprijatno, da nas je blam i da nam je frka, u situacijama kad se zapravo stidimo.
– Kad nam probije sa uloška na pantalone… u, to je neviđeni blam. I ne znamo da li je gore što smo ostavile fleku na stolici, ili što moramo da nosimo jaknu vezanu oko struka, da se svi pitaju šta izvodimo.
– Izujemo se u gostima, a palac viri iz čarape. Uh. A oni nemaju papuče da nam daju. Ili još gore. Oni insistiraju da se izujemo, a mi nikako ne pristajemo i vadimo vlažne maramice da obrišemo đonove, a oni insistiraju, dok im ne kažemo da nam smrde noge ili da su nam pocepane čarape.
– Prođemo pola grada sa suknjom čiji je donji kraj ostao udenut u unihop, a onda neka ljubazna osoba stane iza nas i diskretno nam skrene pažnju na to da nam seva guzica.
– Vratimo se iz švaleracije potpuno zadovoljni svojim super kul ponašanjem, a onda nam neko kaže da smo obukli bluzu naopako.
U istom rangu je kad izvadimo iz tašne novčanik, a zakačen za njega izroni brushalter.
– Flertujemo celo veče i puni sebe odemo da piškimo i dok peremo ruke i jedva čekamo da se vratimo zabavi, vidimo u ogledalu da nam je pola karmina na zubima, kao da smo nekome grkljan pregrizli.
Blamovi se uglavnom odnose na nešto što na nama nije u redu, a izloženo je opštoj pažnji. Barem mi mislimo da jeste. I kad nas ljudi gledaju na ulici, počnemo da se diskretno zagledamo, vadimo ogledalce da proverimo da li nam je šminka u redu, da nam slučajno ne viri slinac, i pribojavamo se da nam negde nisu ispale sise ili izrastao rep. Dešava se.
Obična stidljivost se tiče toga da će nas razotkriti. Da nismo naročito pametni, duhoviti i zabavni, ubedljivi i prodorni. Da nismo vredni pažnje. Osećamo je kad želimo da se dopadnemo nekome ko nam se mnogo sviđa i mislimo da je sjajan i brinemo se da nemamo čime da ostavimo utisak. Kad treba da zamolimo nekog za uslugu – ne zato što se bojimo da nam neće izaći u susret, nego nas je sramota da mu skrećemo pažnju na taj način, da ga smaramo i salećemo. Sramota nas je da se javimo i kažemo nešto što znamo, stidimo se kad zakasnimo i uđemo, a svi se okrenu i pogledaju u nas…
Stidimo se da se izložimo tuđoj proceni, nastojimo da nam fasada bude doterana, jer to pomaže samopouzdanju. Ako se ljudima dopadnemo na prvi pogled, sva je prilika da nas neće procenjivati ispod površine.
Pa, po nečega se stidimo čitavog života.
Usput, kad već do struka zagazimo u taj čitav život, nekih stidljivosti se ratosiljamo, neke svesno zadržimo, a neke pažljivo krijemo. Jer te stidljivosti se stide da se pokažu.
