Upoznajući roditeljsku ljubav, ili njen nedostatak, počinjemo sa ljubavnim razočaranjima u samom startu. Iz temelja tih najvažnijih odnosa prihvaćenosti i odbačenosti, niču težnje, uzleti, radosti i razočaranja. Naročito razočaranja. Sve dok se ne suočimo sa najvećim ljubavnim razočaranjima, ne počnemo stvarno da obraćamo pažnju na jedinu osobu koju treba da volimo više od svih – na sebe.
Osećanja ništa ne olakšavaju
Osećanja čine bogatstvo našeg unutrašnjeg života, čine nas ljudima. Kad se otvorimo u svojoj ranjivosti, ništa nije lakše nego što je bilo. Bogatstvo je uvek odgovornost. Satisfakcije su male, mestimične i nedovoljne. Ljudi prema kojima se otvaramo, retko uzvraćaju na isti način. Ali, zato je ono što dobijemo dragoceno i povećava našu unutrašnju riznicu. Sa ljubavlju uvek rizikujemo, uvek budemo povređeni i razočarani, ali u krajnjem zbiru, vredi. Možda bi nam bilo lakše da smo bili tupi i sebični, siromašni duhom, neosetljivi i surovi.
Ali, da li bismo se menjali?
