Dozvoljeno je, a možda i neminovno, da u svađi podginemo ton. Možemo mi to zvati raspravom, ako nam je tako civilizovanije, ali da bismo se stvarno raspravljali, a ne samo besneli, treba da ispunimo neke uslove, odnosno, da shvatimo neke istine, koje osvetljavaju svađu iz pravog ugla. Rasprava, svađa – isto je što i razgovor, osim što u njemu nismo opušteni, nego zastupamo neki stav, koji je suprotan od stava partnera, reagujemo na neki problem koji više ne možemo da tolerišimo i želimo da isteramo stvari do kraja. Najčešće, u toj nameri se potpuno izgubimo i svađa kulminira bez ikakvog raspleta, svodeći nas na nivo besnih pasa koji žele da povrede jedno drugo. Ako pokušamo, u trenutku kad nam para izlazi na uši, da se setimo oko čega smo zapravo započeli raspravu, verovatno nećemo moći. Čim počnemo da vičemo, besnimo, optužujemo i vređamo, promašili smo temu rasprave, dobili keca i idemo na popravni. Ako sledimo ovih pet pravila naučićemo da se svađamo za peticu.
Počnite sa dobrim namerama
Ako krenemo u raspravu sa pozicije žrtve, smrtno uvređenog koji zahteva obeštećenje, tu nema namere da nešto raspravimo. Mi samo želimo da uznemirimo i povredimo partnera, da manipulišemo i da budemo u pravu. Da sebe ubedimo da smo u pravu i da nas onaj drugi ne razume i ne zaslužuje. Da pronađemo opravdanje za svoje slabosti i greške. Da prebacimo odgovornost partneru ili da ga opteretimo osećanjem krivice. To je uobičajen, nekonstruktivan, patološki način na koji se većina nas svađa. Naravno da ništa ne postižemo i da se ubrzo opet svađamo oko istih stvari sa istim učinkom. Pa, učinite sve suprotno od toga. Počnite raspravu sa namerom da razumete partnera, njegove motive i njegov rezon i da mu objasnite zašto je to za vas bolno, uvredljivo, neprihvatljivo. Zapamtite da je svađa konverzacija – nemojte držati monolog, dajte prostora partneru da kaže šta ima, zahtevajte to i slušajte šta ima da kaže.
