Ošine te munja i ostaneš živa. Malo aritmija, malo čvor u stomaku, malo knedla u grla, malo neodoljiva želja da nekog zadaviš golim rukama odmah, malo ti rastu magareće uši i pušiš se od besa, baš kao ošinuta munjom. Pa se čudiš sebi, jer si znala, ali nisi znala kako ćeš se osećati, a kad akutni simptomi zaprepašćenja prođu, počneš da se pitaš zašto si se tako osećala i šta to u stvari sada znači da tebe i tvoj život. I onda se prosvetliš, jedno pet puta, najmanje.
Ovo vređa moju sujetu, a ne osećanja
Sa osećanjima si se već suočila, čim je došlo do raskida. Bez obzira da li je on inicirao rastanak, ili vi, neka osećanja uvek postoje, ali ona nisu bila dovoljna da vam pomognu da održite vezu, pa tako ni sada nisu dovoljno značajna. On vas nije izdao time što je našao drugu, vi niste više zajedno. To što vi niste našli nekog pre njega i to što morate da se suočite sa tim da je on krenuo dalje, gađa vas u sujetu. Jer – buuum, prosvetljenje – vi niste centar sveta!
