Ostale berlinske priče pročitajte ovde…
U predvorju hostela čekala me je Cici, pankerka iz Urugvaja s kojom sam se zbližila. Zato se i kaže da se suprotnosti privlače. Ona tamna južnoamerikanka sa jakom kovrdžavom kosom, izraženim podočnjacima, crnim lakom na noktima, gruba, promukla i o, tako alternativna. Ja bela wannabe-evropljanka, plava, nežna, uvek našminkana i o, tako klasična. Čeka me, sa iscepanim farmerkama, cigarom u ustima i profi fotoaparatom, a ja kasnim, sa iscepanim ivicama filma u kom sam se našla i koji je upao u slow motion onoga trenutka kada sam ispred lifta srela Njega.
Vezivala sam kosu u nehajnu punđu i trčala ka liftu. Kasnila sam. Zamišljala sam Sesiliju i njeno “Hola girl!” a sve me je podsećalo na to koliko mrzim to što uvek kasnim.
“‘Ajde bre, ‘ajde bre”, stiskala sam siroto dugme lifta jedno deset puta… Toliko sam se nervirala da sam cupkala i grizla usnu. Iskreno, želela sam da se vrata prokletog lifta što pre otvore.
Mikele je stao pored mene.
Ispod pamučne majice ocrtavali su mu se savršeni trbušnjaci...
Poželela sam da se vrata prokletog lifta nikad ne otvore.
“Neprimetno” sam skrenula pogled ka visokom, kratko ošišanom crncu u širokoj majci i svaljenim bermudama za basket. Počela sam da ga snimam krišom, sa strane. Fantastične patike. Muževni listovi. Zakačena bela majca za lastiš bokserica. Jake ruke. Opa, tetovirane. Ravan stomak preko kojih je lagano padao pamuk majce koji mu se dovoljno pripio uz grudi da vidim da su sasvim…mmm… iscrtane. Široka ramena. Jak vrat. Prelep ten. Čist i čokoladan. Minđušice. Odsečne vilice. Pune usne…blagi osmeh… pogled!! Pravo u mene!!
Joj kad sam navalila na ono dugme još sto puta!!
“Hi…”, obratio mi se dubokim, još sanjivim glasom. Nasmešila sam se glupavo i utanjila uzvraćen pozdrav strmoglavo propadajući kroz zemlju.
Oči – crne, krupne i zavodljive. Pogled – prodoran, dubok i erotičan.
U sekundi sam zaboravila engleski jezik. Spala sam na mhm, hm?, odrično m-m i nekoliko još glupljih keženja.
Sve se usporilo. Konačno se muzika vratila u moj film kome su se ivice ispeglale i koji se opasno usporio kada smo se Mikele i ja upoznali.
On, veliki crni Italijan, smooth i staložen i ja, mala plava Srpkinja, čupava i postiđena.
O, kako se suprotnosti privlače...
Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.
