Stisnulo me je pet zidova samoće. Ulica mi je netaman i noći se u meni bude, a korak mi trezan pijano posrće.
Govorim jednako sa neznanima kao sa znanima. Provlače se ljudske mrlje kroz moje neoštre vidike; i niko baš da se zaustavi, na mene razumevanje da potroši, i nikoga baš i ne slušam dok samu sebe mislima ukleto slamam.
Ponekad me zaboli moj sokak, prosedi mesec prašnjav od sećanja, zaboli me noć u kojoj pred mojom kućom više ne čekaš.
I pišu mi Jeseni što jedino ne kasne u meni, ponekad i prerano dođu, pišu niz koju to ulicu tvoje stopalo sad srećno odzvanja, pod čijom to ogolelom lipom tvoje srce čežnjivo, čekajući, poskoči sve dok se njena sena, ispresecana pomračinom, ne složi pred tvoje oči.
I kao da baš i ne postojim.
Pod svakim zubom mi smrt viri, sa usana mi kaplje krv, niz oči se vraćaju sve ljute rakije u dimu ispijene, i taj osmeh na licu što stoji jedino nalaže peti zid samoće.
Samoća je porod nerotkinja, samoća je jauk nikad progovorelih duša, samoća svojih pet zidova ima – jedini nerazrušivi sam ja.
Među tim zidinama se sama sa sobom ne srećem. Do sebe ne stižem otkad te nemam. I kada pokušam da sebe pronađem, ja u tome ne uspem jer ne znam u kom me to tvom sećanju još uvek ima.
Ova luda što sebe, putujući kroz ono što si od sebe malo dao, traži. Ta luda jedino sebe čeka da se vrati – na nas je već davno zaboravila.
Ta luda, bosog srca, asfalte, i njoj nepoznatim korakom, kori – nekoliko praznih čaša, i ne, to nije ona.
Lutajući za sobom
Poneta mrakom, u tuđim očima se oslikava; u tim očima upražnjava pokušaje samačkog života. Tu je krote muški pogledi, a tu je uvek i srča mesečine da je prošlošću pogodi.
I stišće me ona Ja iz daleka; naglas mi se smeje dok uobraženo sa tobom prolazi. Gledam u to ozareno lice koje baš i ne treba da ti se raduje, gledam je kako te upoznaje sa svetom verujući da si poslednji koga će sa svetom upoznati. I rekla bih samoj sebi sve što danas znam, ali ne stižem da se uhvatim – srećna je, a tužni srećne ne stižu.
I pišu mi Jeseni što jedino ne kasne u meni, pišu mi da dok bledim sve ti manje vredim. I podrugljivo mi šapću noći, što su u nama spavale, šapću mi da zore ne sviću po tvojoj naredbi kad se nje zaželiš.
A, ja koja sebe više nema, i što se iz mene ništa verno meni ne pruža, ja bez same sebe i ne znam baš da se nad izdajom ljutim; kunem se da ponekad i zaboravljam što to samoća ima pet zidova i da sam jedan od njih baš ja koja samu sebe već odavno traži.
Izvori fotografija: candasrok.ca, flickr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
