Predlažem ženama da se udružimo i učinimo nešto za njih. Da im pružimo nešto od toga za čim žude i da ih ne ismevamo što misle da zaslužuju spomenik u bronzi (ili barem poprsje) zato što su sa pijace doneli sve tri stvari koje je trebalo doneti (paprika, paradajz, breskve) a pri tom nisu ni sparušene, ni sumnjivo tufnaste, a ni napadno plastične. Da im se odužimo za ono kako ih mrzimo kad misle da su uhvatili boga za kitu, jer su lično promenili slavinu u kupatilu (a išli su i da je kupe – jeste ta zahtevna istraživačka akcija trajala tri meseca, ali je uspešno okončana) i kad spavaju umrtvljeni alkoholom, dok mi svaki čas proveravamo da li još dišu.
Muška potreba da budu pohvaljeni u stilu “dobar pas, pametan pas, bravo, zaslužio si kosku” u meni zaista izaziva nezadrživ prezir. Dobijem želju da šutiram i gazim. Ne znam odakle dolazi taj primitivni poriv (prepoznavanje slabosti – hvatanje slabosti za gušu – progrizanje i davljenje slabosti u mlazevima krvi), iz kojih to mračnih dubina ženske pradominacije, ali mnogo razmišljam o tome. Nije da sam nešto smislila, ali logika mi kaže da muškarac – partner ne sme biti slab, jer onda ne mogu da se, kao žena i ženka, oslonim na njega da će mi pomoći u odgajanju muškarca-mladučenta (ili uopšte mladunčeta, ali ističem muško mladunče, zato što je njegova slabost normalna i očekivana i zato što odrastanjem treba da bude prevaziđena) i ako se ispostavi da je on, kao odrastao muškarac zapravo i dalje derište kome treba vaspitavanje, motivacija, supitlno usmeravanje, nagrađivanje i nadzor, onda je njegova uloga u mom životu vrlo ograničena. Reproduktivna. Rasplodna. Oplodim se muškarcem i onda sama čuvam svoja čeda. I sebe.
Nisam ja baš reprezentativni primerak žene, kontam, jer ne kontam ono o manipulisanju, koje je izgleda ključ ženske uloge i ženske moći u partnerskom odnosu, a koji ženi omogućava da bude zadovoljna što je tako dobro izvela da njen muškarac radi ono što ona hoće i da ga uopšte ne prezire zbog toga. Ja bih partnera, dece imam dovoljno, hvala. Ali moja odvažnost uvek privuče neke zavisničke tipove, koje mama nije dovoljno volela, usmeravala, motivisala i nagrađivala. I zato sad pokušavam da smislim neku akciju, nešto što će mene i meni slične pobunjene žene rasteretiti makar na simbolički način, pa sam smislila da treba da im dignemo spomenik. Nešto monumentalno, a mnogoliko. Neku kompoziciju od muških prikaza svih vrsta, niskih, visokih, crnih, plavih, debelih, mršavih, golih i obučenih, kako stoje na džinovskoj kiti koja ih kao raketa ispaljuje u svemir. Tako nešto, masivno i realistički. Nešto čega ću se setiti kad se neko muško samo seti da baci đubre i što će mi olakšati da kažem “o, setio si se, bravo, svaka čast” a da ne zvučim ironično.
