Šterngeld je priča braće Grim o sirotici bez doma koja ima samo nešto odeće i komadić hleba. Gladnom je dala hleb, a smrznutoj deci svoju kapu, jaknu i suknju. Otišla je u šumu jer je i svoju košulju dala deci. Zvezde su počele da joj padaju pred noge i na njoj se odjednom našla čista, lanena haljina. Zvezdice su se pretvorile u talire i bila je doveka bogata…
Ovo je priča o Hajdemari Švermer (Heidemarie Schwermer), dami u poznom dobu, koja poslednjih petnaest godina živi – bez novca!
Nemojte da čitate dalje, a da se prethodno malo ne zamislite. Iskusili smo svi nedostatak novca. Nemate za omiljene cipele, časove kung fua, odlazak na Ibicu. Nemate za cigare, za još jedno pivo, za autobusku kartu. Sva je prilika, ako živite u Srbiji, da ste osetili i malo ozbiljniju nemaštinu. Sedite u stanu i pitate se kako preživeti do sledeće plate. Čak i ako spadate u one koji uvek imaju i koji su uvek imali, pitajte se kako bi to izgledalo da odjednom nema više novca…
Teško je i zamisliti, zar ne? Kao da nam je neko tražio da mu opišemo smrt. Ne spajam tek tako ova dva pojma. U zapadnoj civilizaciji kojoj pripadamo, smrt je tabu, a strah od smrti zamenio je strah od nemaštine. Na pitanje čega se najviše plašite, velika većina građana odgovara – da ostanu bez posla ili novca. Daljim ispitivanjem došli bi do uzvratnog pitanja: “A kako da živim bez para?”
Hajdemari Švermer pitala se to isto.
Deca su joj odrasla i žive svoj život. Kao što je to sve češće slučaj, razvela se od muža kad im je oboma bilo preko pedeset godina. Shvatila je da joj je pusto u kući. Izišla je na ulicu i videla ljude. Beskućnike. Odlučila je da im pomogne i otvorila je prodavnicu u kojoj se ništa nije plaćalo novcem. Tako je nastao “Gib & Nimm” centar u Dortmundu. Sve što je izloženo u radnji moglo se dobiti radom ili trampom. Premda su beskućnici ostali ravnodušni spram njenog projekta, u prodavnicu su pohrlili penzioneri i nezaposleni. Donosili su predmete koji im nisu neophodni u zamenu za nešto drugo. Čak su se pojavili majstori i intelektualci koji su nudili znanje i veštine. Malo-pomalo Hajdemari počela je da živi sa sve manje i manje novca. Odlučila je da napravi opit i pokuša da izdrži godinu dana koristeći isključivo razmenu i umrežavanje.
Projekat je uspeo i gospođa Švermer je o tome napisala knjigu “Opit Šterntaler – Moj život bez novca”. Snimljen je i dokumentarac koji se prikazuje na festivalima širom sveta. Film prati svakodnevicu Hajdemari i pokazuje kako se može živeti bez novca. Ona je radila kao učiteljica da bi kasnije stekla zvanje psihoterapeuta. S obzirom na to da je za razmenu najvažnija mreža, povezanost s drugima, kao i na to da je više nego uspešno preživela godinu, Hajdemari je donela sudbonosnu odluku. Darovala je sav novac od izdavanja knjige dobrotvornim ustanovama, poklonila je i kuću, spakovala se, pa – krenula na put.
I već četrnaest godina je na putovanju. Obišla je celu Nemačku, Austriju i Italiju. Gde god dođe, drži predavanja o tome kakav nam je postao sistem vrednosti. Priča svoje doživljaje i iskustva o životu bez novca. Nije joj uvek lako. Živeći u kulturi koja sve vrednuje imetkom, često je nazivaju parazitom i anarhistom, šarlatanom i licemerom. “Istina je”, priznaje Hajdemari, “sačuvala sam dve stotine evra za svaki slučaj, ako se razbolim. Do sada mi, ipak, ušteđevina nije bila neophodna. Krećem se puno, živim ispunjenim životom i zdrava sam koliko je to moguće u mojim godinama.”
Da ne bude zabune, gospođa Hajdemari koja je na korak od osme decenije na sva putovanja ide motorom! Sa sobom nosi jedan kofer u kome je sve što poseduje. “Nikada mi nije nedostajalo odeće, hrane ili prijatelja. Život mi više nije stresan i nisam rob računa, banaka i pohlepe. Uspela sam čak i da otputujem na odmor, u zamenu za neke poslove koje sam obavila. Ove čaše na primer, poklonio mi je jedan mladić u zamenu za razgovor.”
Hajdemari Švermer nije usamljena u projektu života bez novca. U Indiji je, na primer, običaj da se porodični ljudi, pošto odgaje decu i zađu u godine povuku u manastir, na neko sveto mesto ili izdvoje iz zajednice (tzv. vanaprasta ašram), dok drugi putuju uz obećanje da se nigde neće zadržati duže od nekoliko dana (tzv. sanjasi ašram). Ovi ašrami smatraju se veoma časnim i duhovnim, zbog čega vrhovni sveštenici i propovednici često uzimaju zavet sanjase. Osim toga ljudi širom Evrope sprovode slične opite, sami ili kao deo zajednice.
Zato sledeći put kad počnete da se živcirate zbog novca, računa, kredita, kamata, pozajmica, dugovanja, poverilaca, dužnika, setite se Hajdemari i njene poruke. Život bez novca nije lak (kao da s novcem jeste, zar ne?), ali moguć. Mogu se, takođe, preispitati vrednosti i postaviti pitanje koje uvek obogaćuje život, a to je – šta je zapravo važno!
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
