Izroni Gogica iz vode i zapeva svojim razjapljenim čeljustima neku tralala pesmu. Sa osmehom od uva do uva i krpicama od pola pedlja počela je da se uvija i praćaka, kao da je dobila epi napad. Pevala je o nekom tipu koga je videla na brodu (cice poput nje valjda se ne zaljubljuju u tipove koji se mogu sresti na ulici). Ushićena, valjda zato što ga je videla (samo ne znam da li njega ili brod), Gogica je pevušila svoj pesmičuljak i skakutala po letnjem pesku kao na federima. Gogičine obline poigravale su u ritmu silikona, dok je svojim veselim ručicama pokušavala da razdere i ono malo krpica što je imala na sebi. Eee, nije Gogica nimalo naivna – do broda može da se stigne samo ako se kapetanova lađa digne. A kapetan je… Malo je reći zgodan… Tip preplanuo, dugokos, sa nekakvom – čini mi se – oblogom na glavi… Verovatno ga je odmah “lupila” temperatura kada je ugledao sve Gogičine “kvalitete”. A Gogica je, čini mi se, naduvala sve što se naduvati moglo (valjda kako bi kapetan u slučaju nesreće imao za šta da se ‘vata da ne bi potonuo). Jadničak, i završio je na njoj… Ni u plićaku nije umeo da pliva, te se poslužio njenim “pojasevima za spasavanje”. Gogici je prijala uloga “spasioca”. Čak je primenjivala i neke nove tehnike pružanja erotske, pardon, prve pomoći. Gogica je u spotu uranjala i izranjala iz vode, te pevala na sav glas kako je ona morska sirena.
Kad nema kapetanove lađe dobar je i motor
Meni je više ličila na blajhanog morža, ali biće da sam ja u svojoj podsvesti samo ljubomorna na njen nesvakidašnji izgled. Gogičin sjajni stajling uspeo je da zaseni i letnje sunce, koje se postiđeno pred tom lepotom sklonilo daleko od kamera. Po njenoj sirena-odori nafatalo se raznoraznih školjki, iako najmanje u predelu venerinog brega (valjda im je na brežuljcima teže da se održe). Primetila sam da Goga peva iz dubine silikona, pardon, duše… Da, to je taj zov moderne sirene koja jedva čeka da se poput Severine baci u kapetanov brodić, kako bi isprobala svoje glumačke sposobnosti. Kud plovi ovaj kapetanov brod, pitala sam se dok sam posmatrala zaljubljene debilčiće, pardon, golupčiće, kako od ruke do ruke valjaju neku školjku. Na kraju balade sam popustila… Dozvolila sam tom blajhanom moržu da me ubedi kako je zaista morska sirena. Kada sam prihvatila tu činjenicu, i sunce se pojavilo (ono isto sunce koje je sve vreme bežalo od kamere, plešeći se da će pored naše Goguli ispasti smešno). Tad mi je, nakon par minuta pravljenja grimasa, zaista laknulo. Možda na kraju svakog tunela ipak mora da zasija sunce?! Goga Buzov (stavi u prvi plan guzov) meni je zaista unela trunku optimizma u silikonima obasjanu estradnu realnost. Ja se iskreno nadam da njen pupak, šu*ak i ostale “kvalitete” nećemo još dugo morati da slušamo kako “pevaju”…
Sonja Josipović sebe smatra devojkom koja uživa u trenucima tišine koja joj uvek donese novu dozu inspiracije. Voli da piše i čita knjige, ali i da se druži sa ljudima od kojih može nešto novo da nauči. Osim sa rečima uživa i u igranju sa svojim zekom, koji joj često ne dozvoljava da neke svoje tekstove privede kraju. Voli svako godišnje doba, sve oblike umetnosti i sve vrste slatkiša (izuzev žele bombona). Autorka je bloga Svet obojen rečima.
