Nerviraš me. Prvo, zato što si me odmah bacila u dilemu – da li da napišem “sebe” ili “mene”. Nekako nije bilo u redu “najboljoj verziji mene”, a “najboljoj verziji sebe” je zvučalo gramatički nekorektno. Šta bi uradila moja najbolja verzija, a? Razmislila i napravila kompromis. Pa je tako ispalo “mojoj najboljoj verziji sebe”, jer svako ima svoju, a zajedničko nam je to što smo usvojili kao ideal da treba da postanemo najbolja verzija sebe. U stvari, nervira me taj ideal. Zato što se zna da su ideali nedostižni i da služe da nas inspirišu, da se prema njima upravljamo, kao prema zvezdi Danici, koju nikada ne dosežemo, iako nam pokazuje put. Što je najgore, najbolja verzija sebe je trebalo da bude krajnje praktična i dostižna stvar, osvajanje lične moći da upravljaš sobom, svojim životom, svojim osećanjima, da donosiš odluke raspolažući svim svojim snagama, baratajući svim svojim alatima – svešću, razumom, intuicijom, empatijom, čineći ono što je najbolje za tebe, ne ugrožavajući pritom ono najbolje za druge. I to je moguće, da. Jedino što nije moguće je biti stalno najbolja verzija sebe, davati sve od sebe u svakom trenutku, biti svestan i razuman i intuitivan neprekidno. Ne povrediti nikoga, ne ugroziti ničija prava i dobrobit, ne oštetiti, ne nauditi – nemarno, namerno ili nesvesno.
Zato je to ideal. Zato je moja nabolja verzija sebe tako manjkava, nezadovoljavajuća i nedovoljna. Zato me nerviraš, moja najbolja verzijo. Nisi mi uvek dostupna. Niti si mi dozvolila da biram – kao, biću najbolja verzija sebe u majčinstvu, za ostalo me boli uvo. I onda sam stalno najbolja majka na svetu, neprekidno sam spremna da svoju decu razumem, podržim, posavetujem, pomognem im, ili da ih pustim na miru, strpim se i sačekam da izvedu stvari na svoj način. I u svakom trenutku majčinstva sam svesna, budna, uključena, intuitivna, razumna, prisutna. Nema zabušavanja, nema odrađivanja, nema dosađivanja. Osim što ima. Kad sam najbolja verzija majke, stvarno sam zadovoljna sobom. Jer sam pored svega ostalog svesna i koliko mi dobro ide. Nadmenost? Arogancija? Ili samo samosvest? Pa, možda moja najbolja verzija ne bi sumnjala ni jednog trenutka, ali ja sumnjam. Stalno. U sve.
